Branič

ДРУГОСТЕПЕНО—ПРИЗИВНО—ДЕЛАЊЕ итд,

215

Но они морају бити саопштени противнику. Ово је разумљиво. На пример, изношење околности и доношење доказа у призиву ради утврђења, да није имало места доношењу пресуде због изостанка или пропуштања. А нарочито су нови докази дозвољени у призивном поступку да би се утврдили призивни разлози који чине ништавост пресуде и по службеној дужности у сваком стадијуму парнице. (Најман стр. 1256. превод комен. гр. парн. пост.). Јасно је, да се овако има протумачити одредба § 576. од. II гр. парн. пост. У првој реченици овога законског прописа изрично је речено, да се нове чињенице и докази не могу употребити у призивном поступку.У другој пак реченици ова употреба се дозвољава но само ради оправдања или оповргнућа истакнутих призивних разлога. За разумевање ове одредбе треба уочити једну нијансу. Литерално тумачење ових одредаба доводи до закључка да ове две законске поставке једна другу искључују. Па ипак то није. Пре свега зато, што је претпоставка да је законодавац увек логичан. Те према томе треба тражити потпуни смисао његове замисли. Ово нам се пак намеће, ако узмемо у обзир целокупни закон парничног поступка као једну органску целину. По њему се, а како смо и напред изложили, једна правна ствар извиђа и суди у првом степену; та одлука и само одлука са свима чињеницама, изведеним доказима, пледирањем и уопште судско поступање у првостепеном поступку може се напалати призивом. Ово друго је преамет рада другостепеног суда. Логично је дакле закључити, да би дозвола изношења нових чињеница и доказа била противна овој основној поставци. Нове пак чињенице са доказима могу се изнети само онда, ако оне нису ни могле бити предмет оцене првога суда или их је суд и мимо напомене странке пренебрегао. На пример, суд је примењујући одредбу § 363, гр. парн. пост. узео да је странка прећутно признала оне чињенице које је противник навео. Странка, противу које је изречена пресуда може нападати овакво судско гледиште и у призиву изнети околности а и доказе, да она није ни прећутно признала чињенице које суд узима на овај начин за доказане. Другојачије разумевање овог законског прописа довело би дотле, да би у призивном поступку у ствари било првостепено суђење. Јер за даље нападање може се употребити као правни лек само ревизија. Она се пак изјављује са таксативно у § 597. тр. парн. пост. наведених разлога. Док призивни разлози нису ограничени. И тако би се ишло на штету незадовољне стране противу одлуке другостепене судске власти. 1 )

г ) У потврду гледишта које заступамо, наводимо нијансу градација која се у овом погледу уочава код других правних лекова. У ревизијском иостуику нова чињенична тврђења или докази могу се износити само у циљу да се поткрепи или побије тврђење, да је пресуда иризивног суда ништава са кога разлога из § 571.гр.п.п. или да у иризивном иостуику има каквог недостатка који спречава правилну одлуку. Дакле ни речи о првостепеном поступку. Даље, у рекурсу се могу изнетн нове чињенице и докази само онда, када је побијени закључакбио донесен без саслушања противне стране, те овај није имао прилике да се изјасни о ономе што је било предмет закључивања. Ова је ограда логична, будући