Branič

ЗАСТАРЕЛОСТ КАО ПРОЦЕСНА ПРЕТПОСТАВКА итд. 269

живања нити расправља значај исте, па следствено томе, ту није регулисано ни питање каквог је значаја та застарелост у погледу издавања меничног платног налога. Питање застарелости регулисано је прописом става 2 § 642 Гр. п.п. и то за мандатни поступак непосредно, а за поступак у меничним и чековним споровима посредно. Тај пропис гласи: „Ради наплате тражбине, против које би могао туженик приговорити застарелост, може суд само онда издати платни калог ако тужилац већ у тужби исправама како су означене у § 641 докаже да је застаревање прекинуто или заустављено". Овај пропис садржи два главна правила: 1. Он императивно наређује да суд може код тражбина против којих би туженик могао приговорити застарелост, само онда издати платни налог ако тужилац већ у тужби докаже да је застаревање прекинуто или заустављено. Ово пак значи, да је суд дужан по службеној дужности водити рачуна о томе да ли је у питању тражбина против које се не може приговорити застарелост или против које може: у првом случају суд ће издати платни налог а у другом не. 2. У случају да суд нађе да је у питању тражбина против које се може приговорити застарелост закон прописује да суд неће издати платни налог, али не каже да ће се у томе случају тужбени захтев одбити. Ово пак значи да у случају кад се може приговорити застарелост, разуме се са успехом, нема места издавању платног налога т. ј. нема места суђењу по том нарочитом поступку о коме је реч у I одсеку VII дела Гр. п.п., али тужиочева тражбина стоји и по стављеном предлогу у тужби има се решити по неком другом, редовном поступку, а не по скраћеном, мандатном поступку. Према томе, постојање могућноности за истицање приговора застарелости тражбине јесте процесна претпоставка од које зависи да ли ће моћи да се суди по мандатном поступку, а специјално нема места издавању платног налога: а ако та претпоставка не постоји онда таквом поступку има места. Суд је пак овлашћен и дужан да цени да ли ова претпоставка постоји или не и то по службеној дужности, баш онако исто као што је он овлашћен и дужан да цени да ли постоје остале процесне претпоставке из §§ 641 и 642 Гр. п. п. Према томе нема места у опште питању: да ли је прописом ст. 2 §'-а 642 Гр. п. п. укинут § 949 грађ. зак. Та два прописа стоје један према другоме у односу формалног законског прописа према материјалном и ни у колико нису у колизији, а још мање да се они укидају: пропис § 949 грађ. зак. регулише застарелост права, а пропис § 642 ст. 2 Гр. п.п. регулише једно чисто формално правно питање, да ли има места скраћеном поступку — издавању платних налога код застарелих тражбина, и одговара негативно. Овај пропис парничног поступка по своме значају исти је као и пропис § 452 срп. грађ. суд. пост. који прописује да нема места суђењу по кратком поступку против малолетних лица, као и лица палих под стециште, под старатељством, отсутних и умрлих. Све ово што је досад речено прописано је првенствено и