Branič

270

,БР А Н И Ч'

непосредно за^ поступак при издавању платних налога у мандатном поступку.' Ми пак, насупрот г. И., мислимо да то исто важи и за поступак при издавању меничних платних налога. А ево са којих разлога. У § 654 Гр. п.п. стоји да ће се на поступак у меничним и чековним споровима сходно примењивати наређења §§ 643 — 648, изузев прописе става 2 и 3 § 647 Гр. п. п. Ово г.ак значи да ће се на поступак у меничним и чековним споровима првенствено' примењивати прописи из II одсека VII главе Гр. п.п. који су прописани специјално за те спорове. Тек ако међу тим прописима нема прописа за неко питање, долази до примене пропис § 654 Гр. п. п. који се као што смо видели позива на прописе §§ 643 —648 изузев § 647 ст. 2 и 3 Гр. п.п. Међутим § 643 Гр. п.п., за; који је несумњиво да долази до примене у меничним и чековним споровима, у своме ставу 1 вели: „По предлогу стављеном према §§-има 641 и 642 платни налог издаће се без претходне усмене расправе и без преслушања туженика". Према томе, да? би предлог за издавање платног налога у меничним и чековним: споровима био ваљан мора да одговара непосредно прописима ! §§ 649—653, а посредно прописима §§ 643 и 642 Гр. п. п. Отуда^ да би један предлог стављен у меничним и чековним споровима могао бити усвојен потребно је да тражбина у питању није застарела т. ј. да туженик не може са успехом приговорити застарелост или, ако је рок за застарелост протекао, онда је тужилац дужан још у тужби исправама како су означене у § 641 доказати, да је застаревање прекинуто или заустављено. Ствар је законодавне технике што у § 654 Гр. п.п. није поменут изречно и § 642, али свакако то није учињено да би сеизбегла понављања и излишна позивања пошто се § 654 позива на § 643 а овај на § 641 Гр. п.п. Како би се пак могло сада рећи да се на менични поступак примењује § 643 а не и § 642, кад § 654 прописује да се у томе случају примењује § 643, што значи цео та] пропис, па према томе и ст. I тога прописа који се позива на § 642? У осталом овај начин позивања на законске прописе законодавац није усвојио само у § 654, већ и у осталим где тог позивања има. Примера ради да наведемо пропис § 526 Гр. п.п. у коме стоји: „Прописи §§ 516 ст. 1 и 517 до 520 вреде и за издавање отправака и извода, као и за исправљање и допуњавање закључака". Овај се пропис као што видимо позива на § 517, а § 517 позива се на § 514 бр. 1 и 2. Према томе, да ли би ко могао да каже да се на закључке не примењује § 514 бр. 1 и 2 само зато што се § 526 не позива непосредно на § 515 бр. 1 и 2 већ на § 517 а овај тек на тај пропис? Наше је мишљење да се у томе случају има применити и пропис § 514 бр. 1 и 2 ма да се на њега законодавац непосредно није позвао, јер је немогуће друкчији одговор дати са разлога што је овде реч о издавању закључака извода закључака, а какав би то извод био ако у њему нису наведени подаци из тач. 1 и 2 §-а 514 Гр. п.п.? Овим се пак још једном потврђује правило законодавне технике, кога се сматрамо држао наш законодавац: да је излишно позивати се изречно