Branič

СУДСКА ПРАКСА

275

зак. за пуноважност овога уговора није потребна писменост, а да је овај уговор заиста закључен, види се јасно како из цитиране тапије тако из пом. саслушања о преносу од 3 септембра 1930. год. према коме је Станислав спорно имање тужиоцу продао под теретом филијаловим, што свакако не би учинио да пре тога ово имање под тим теретом није купио. Према овоме, тужени филијал није био властан да спорно имање поново продаје као својину првобитног дужника Т. Д. позивајући се на пропис § 484 грађ. суд. пост., јер примени овог прописа, према свему изложеном, у овом случају није било места. Неуместан је и навод да је тужени филијал био властан да се из спорног имања наплати без обзира у чијим се рукама налази, јер и ако пропис § 327 грађ. зак. на који се тужена страна позива, установљава право следовања, које припада туженом филијалу као хипотекарном повериоцу, ипак то не значи да је тужени филијал као хипотекарни поверилац, коме је законом о уређењу Држав. Хипотек. Банке признато право самосталног извршења наплате из заложеног имања, ослобођен дужности да наплату тражи од свог првог дужника респ. властан да као свога дужника третира кога хоће. Ово тим пре што по § 321 грађ. зак. вишак од постигнуте цене преко намирења хипотековане тражбине припада дужаику респ. осталим по реду обезбеђеним повериоцима дужниковим. Из приложеног уз тужбу решења Окр. суда у Чачку бр. 5116/33 г. види се да је тужени филијал спорно имање путем јавне продаје продао као својину првобитног дужника Т. Д., Т. М. за цену од 49980 дин. па како његова тражбина, према признању његовог заступника, не прелази 30.000 дин. значи да би вишак постигнуте цене преко намирења ове тражбине требало да припадне Т. Д. кога је тужени филијал третирао као дужника и сопственика спорног имања, и ако је Т. Д. престао бити сопственвк спорног имања услед раније извршене јавне продаје и преноса тапије на купца М. С. Међутим, таква солуција била би и •неправедна § 8 грађ зак. и у очитој супротности са § 321 грађ. зак. Најзад, неоснован је и приговор да је на право тужиочево од утицаја то што он лично није издејствовао да га Банка прими за свога дужника и што се није трудио да дуг Банци исплати, јер се из наведеног саслушања о преносу од 3 септ. 1930. г. види да је он спорно имање купио под теретом Банчиним, те је по чл. 22. зак. о уређењу држ. хип. Банке била дужност суда а не његова тужиочева да од Банке прибави оригиналну тапију ради потврде преноса по истој, а кад ту дужност није суд у своје време испунио, од тога тужилац не може трпети никакву штету у погледу свога права својине на спорном имању, стеченом по основу наведеног преноса. Пошто тужилац није плаћао даље ануитете, после оних које је према прочитаним признаницама овд. Агенције платио 15 јануара и 21 јула 1930. год., не може имати никаквог правног дејства у погледу његовог стеченог права својине на спорном имању, већ то може бити само услов за заснивање права туженог филијала да се из спорног имања егзекутивно наплати." По призиву тужене стране, Београдски апелациони суд, пресудом својом од 15 јуна 1935. год. Пл. 325/35, преиначио је пресуду Среског суда и тужилачку страну одбио од тужбеног тражења, са разлога: „Београдски апелациони суд расмотривши сва акта овог спора са побијаном пресудом, ценећи по слободном уверењу резултате целокупне расправе и призивне наводе нашао је: да овај суд у потпуностп усваја разлог окр. суда да је за уговор о куповини и продаји, § 641 грађ. зак. у в. § 531, 532, 536 грађ. зак., непокретног имања довољна изјава дата пред судом о закљученом правном послу али само под условом ако је тај уговор перфектан и ако су и остали законски услови за пренос тога правног посла испуњени. Како се пак из акта овог спора види, а и саме парничне стране признају, да ни до дан данас није плаћена такса за овај уговор закључен пред првостепеним судом Чачанским 3 септембра 1930. год. то овај уговор не може да произведе •своје правно дејство у опште, нити га суд сме узети у поступак све дотле докле се преносна такса за закључени уговор о куповини и продаји по т. бр. 23, а с обзиром на чл. 51 став последњи закона о таксама, не исплати. Па како преносна такса није плаћена као што је пре речено то је призив тужене стране уважен и пресуда првостепеног суда поеиначена као у диспозитиву. Навод тужиоца да је питање таксе покренуто од туженика и окр. суд је о томе у сзојој пресуди расправљао, без утицаја је за одлуку овог суда кад нема доказа о плаћеној такси за свршени правни посао." По ревизији тужилачке стране, Касациони суд у Београду, пресудом својом