Branič

278

„Б Р А Н И Ч"

својом од 29 децембра 1934 год. Р. бр. 7112, одобрио је пресуду Окружног суда у Чачку. По жалби тужилачке стране, Касациони суд у Београду, примедбама свога 111 већа од 13. септембра 1935 год. Рев. 379|2|35, поништио је пресуду Апелационог суда, са разлога: „Погрешно су Окружни и Апелациони суд узели да је решењем о наслеђу од 28. IX. 1920 год. Бр. 18673 дефинитивно расправљено право тужиље на наслеђе имовине пок. јој деде С. и погрешно су узели да то решење по § 144-146 гр. сп. има снагу извршне пресуде. Решења донета у ванпарничном поступку ни по ком зак. пропису немају снагу извршне пресуде, већ ту снагу по поменутим законским прописима имају само поравнања закључена пред парничним судом, а сва остала поравнања, па и ако су закључена пред неспорним судијом, имају само снагу обичног уговора. Према овоме, кад се из поменутог решења неспорних дела судије види, да је споразум о подели наслеђа пок. С. за тужиљу постигнут са њеним оцем С. који је приликом поравнања извршио располагање већим делом имовине, који би по закону припадао тужиљи, онда решење неспорних дела судије, којим је тај споразум уважен, не може имати снагу дефинитивног отуђења кад отац тужиљин С. није за то отуђење имао сагласност старатељског судије. Ова сагласност њему је била потребна и ако је он отац тужиљин, с обзиром на лропис § 122 гр. зак. по коме ;е огац дужан чувати главно имање свога детета и на пропис чл. 158 зак. о старател.ству, по коме дете мора добити старатеља имања ако би отац са имањем дечијим хтео да чини наређења за која по закону сам не би био властан. Само то, што је неспорни судија поменуто решење донео и што је у време доношења решења својство неспорног и старатељског судије било спојено у једном истом лицу није довољно, да би се могло узети да је неспорни судија и као старатељски уважио постигнут споразум о подели наслеђа по поменутом решењу. Јер за ово је потребно било нарочито одобрење по чл. 75 зак. о старат. који неспорни судија онда није имао у виду, па због тога и његово решење донето на основу пристанка оца тужиљиног С. не може имати ону важност, какву му суд даје својом пресудом. Према чему је потребно да се да оцена в праву тужиљином и с обзиром на ове моменте, па тек по томе изрече друга нресуда, —" Београдски Апелациони суд усвајајући горње примедбе Касационог суда. пресудом својом од 1. октобра 1935. год. Р. Бр. 3746, преиначио је пресуду Окружног суда и тужиљу огласио за једину наследницу целокупне имовине пок. С.Б. под теретом удовичког уживања удове И. а да тужена удова И. и мас^ пок. Б.Б. немају права наслеђа на имовину пок. С. по решењу неспорних дела судије Чачан. Прв. суда Бр. 10673 од 28. септембра 1920 год.По жалби тужене стране, Касациони суд у Београду решењем својим од 26. децембра 1935 год. Рев. 379|3]35, оснажио је горњу пресуду Апелационог суда.

ИЗ АДВОКАТСКБ КОМОРЕ ЗАПИСНИК XVII седнице Одбора Адвокатске Коморе у Београду одржане 29. фебруара 1936. године у 18 час ва. Присутни: претседник Владимир Симић, чланови одбора: Војислав Милошевић, Др. Иван Рибар, Др. Јанко Олип, Трипко Жугић, Милорад Павловић, Милан Живадиновић, Сима Алкалај, Др. Радоје Вукчеваћ, Драгомир Ивковић, Лука Пешић и Младен Цинцар Јанковић. Извинили се: заменик претседника Милан Драговић и чланови одбора: Савко Дуканац, Др. Миленко Стојић, Др. Видан Благојевић, Љубиша Димитријевић, Драгослав П. Ђорђевић. Претседник Симић реферише повОдом случаја касационог судије Петра