Branič

СУДСКА ПРАКСА

277

Окружни суд у Чачку пресудом својом од 14 јуна 1934 год. По-894/34/6„ одбио је тижиљу од тражеша са разлога: „Да је извршним решењем Н.Д. судије Чачанског првост. суда од 28 септембра 1920 год. Бр. 18673 које је тужена страна поднела уз рочишну белешку По-894|34|5 као јавном писменом исправом по §§ 187 и 188 грађ. суд. пост. доказано да су тужиљин отац С. као њен природан заступник и А.М. као старалац масе деде тужиљиног пок. С. у име тужиљино закључили поравнање на протоколу саслушања пред неспорних дела судијом Чачанског првост. суда бр. 18673 са туженом Ј. и заступником туженога Б. који је тада био малолетан, и да је по овоме поравнању један део заоставштине пок. С. припао у наслеђе малолетној тужиљи Д. а остало имање пристали су да наследе на равне делове тужена Ј. као накнаду за одрицање удовичког уживања и тужени Б. који је ванбрачни син пок. С. као накнаду за дуговремени рад и привређивање у кући свога природног оца. те је на тај начин овим решењем расправљена маса пок. С. у погледу његове заоставштине тако, да је овим решењем уважено поравнање и за наследнике пок. С поред тужиље, оглашени су и тужена Ј. и Б.Ово је решење, које се по §§ 144/146 грађ. суд. пост. равна извршној судској пресуди, јавна писмена исправа по § 187 гр. с.п. и по § 188 пом. зак. потпун је доказ о ономе о чему гласи те тако веже сва она лица у име чије је донета.Суд је ценио тужбени навод, да је ово решење незаконито по томе, што се интестатски за наследнике не могу оглашавати лица која са оставитељем не стоје у односу сродства по законом реду наслеђа, па је нашао да је овај навод неуместан с обзиром на то, да су се странке у овом случају у погледу наслеђа заоставштине пок. С. поравнале признајући право наслеђа туженима Ј. и Б. те је с обзиром на овакве изјаве странака донето и решење о наслеђу а оваква изјава странака сматра се као закон за странке по § 13 грађ. зак. јер се не противи глави деветој у грађанском закону где се говори о наслеђу нити се противи каквим другим законским одредбама јавноправног карактера.Ако тужиља сматра да је овим решењем оштећена тиме, што је њен заступник и заступник масе пок. С. намерно признао право наслеђа оним лицима којима оно де јуре не припада, њој не стоји на путу никаква сметња да тражи накнаду штете од оних лица која су јој штету причинила §§ 617 и 800 грађ. зак. а никако не може да напада извршне судске одлуке чиме би био доведен у питање правни поредак код људи у погледу њихових имовинских права. Исто тако навод у тужби да тужиља као малолетно дете од 7 година приликом давања изјаве њенога оца пред неспорних дела судијом није била правилно заступљена и да поравнање на основу кога је донето распоредно решење, није одобрио старатељски судија—суд налази да је неуместан јер се из поменутог решења види, да је тужиља са своје стране имала оца као природног заступника по § 122 грађ. зак. и масеног стараоца А. М. који су у име тужиљино сагласно изјаве дали у погледу расподеле масене имовине, па су без сумње имали у виду и то, да је за тужиљу као малолет. дете боље и корисније да се на овакав начин расправи заоставштина пок. С. а неспорних дела судија, који у исто време врши и функцију старатељског судије свакако је водио рачуна да се уважењем овога поравнања не окрње интереси малолетника. Поднети докази уз тужбу и то: уверења суда општине В. бр. 1372 од 20-1Х-1932 год. и извод из књига за уписивање рођених цркве Котрашке бр. 95 од 25. VI 1932 год. јавне су писмене исправе по §§ 187 и 188 гр. суд. пост. али се њима доказује само однос сродства и ред умирања а никако и тужбено тражење. Тако исто поднета белешка са решењем избраног суда у одговору на тужбу и квите приложене од тужене стране уз данашњу рочишну белешку без утицаја су на расправу овога спора.Доказу сведоцима о својини спорног имања на страни пок. С. путем дугогодишње државине нема места јер ово тужена страна не пориче. Па како тужиља, на којој по § 178 гр. суд. пост. лежи терет доказивања тужбених навода, ове ниуколико није доказала, то се од свога тражења има и одбити као од тра"жења неумесног и недоказаног, а по §§ 98 и 305 т. 9 гр. суд. пост. има се осудити на плаћање парничних трошкова туженој страни јер их је ова тражила.—• По незадовољству тужилачке стране, Београдски апелациони суд пресудом