Branič

4 32

„Б Р А Н И Ч"

је дат, као и само место и време, када су они сведоци имали да стекну своје убеђење, да су парничари, баш тада за време сахране, помена тужиочеве мајке водили горњи разговор, није веродостојан. Томе исказу Апелациони суд не може поклонити вере, јер је он — тужени приликом издавања спорне менице с обзиром на датум рођења био пунолетан те је могао схватити важност овакве псправе; а осим тога из уверења општине Орашачке Бр. 604 од 3 марта као јавне исправе у смислу § 388 гр. п.п. види се, да он — тужени сахрани тужиочеве матере није ни присуствовао, те да се такав разговор према исказу сведока није могао ни водити. Тужени је како пред првим тако и пред призивним судом тврдио да је меница фиктивна јер нема покрића и да је он исту издао пошто је био убеђен у тврђење свога стрица а тужиоца Милана, да овај неће по истој тражити наплату, већ да ћеје држати код себе, да би умирио своју жену, но Апелациони суд овоме исказу, као и исказу испитаних сведока не поклања вере, већ напротив верује исказу без заклетве тужиоца Милана: да је он спорну меницу добио од туженога као против вредност половине цене од продате им зајединчке њиве. Ово у толико пре што је се тужени тада школовао и новац му је био свакако потребан; а осим тога као пунолетан у моменту издавања менице могао је схватити преимућства и последице овакве једне исправе. Према томе тужбени захтев је потпуно доказан, па је на основу § 591 у в. § 592 грађ. парн. пост. и донета одлука као у диспозитиву". По ревизији туженика, Касациони суд у Београду закључком својим од 9 марта 1936 год. Рев. 1565, укинуо је пресуду призивног суда и ствар вратио на поновну расправу, са разлога: „Испитујући пресуду призивног суда у смислу § 598 гр. п.п. поводом ревизије туженика, Касациони суд је нашао, да је законски оправдан ревизијски разлог из т. 2 § 597 гр. п.п., јер је недостатак призивног поступка који истиче ревизија од такве важности, да је могао спречити да се правна ствар исцрпно претресе и темељно оцени. На име призивни суд је у својој пресуди одбацио као неверодостојне исказе сведока на којима је првостепени суд засновао своје уверење о оправданости туженикових приговора, узнмајући за овакву своју одлуку њихове исказе дате пред првостепеним судом. Међутим према § 592 од. I. гр. п.п. призивни суд за основу своје одлуке узДма резултат расправе и Доказивања како је утврђен у првостепеним парничним списима и у пресуди првостепеног суда у колико овај резултат није измењен призивним поступком. Значи, дакле, да се чињенице које су утврђене у списима и пресуди првостепеног суда, с обзиром на цитирани законски пропис не могу преиначити без допуне одн. без поновљења доказа пред призивним судом у смислу § 582 гр. п.п. Према томе кад је призивни суд, као што је већ речено, исказе поменутих сведока одбацио као неверодостојне, ма да нсте није непосредно саслушао, онда се огрешио о начело непосредности, а самим тим стварно створио немогућност да се правна ствар исцрпно претресе и оцени." По § 74 од. II к.сл. Аиелациона суд је дужан да своја решења ио ариговорима ирошиву оишужнице, довољно образложи и да изнесе ирецизиране аобуде о одбачају ириговора. (Пресуда I већа Касац. суда у Београду од 20 марта 1936 год. Кре 428). Субсидијарни тужилац К.В. оптужио је оптужницом својом од 23 децембра 1935 год. Др. М.Д. због два дела из § 397 од. II к.з. Др. М.В. за једно дело из § 397 од. II к.з. и Др. К.П. за дело из § 397 у в. § 34 к.з. Противу оптужнице приговорила су сва три оптужена наводећи између осталог да они нису извршиоци ових дела и да нема доказа за иста. Решавајући по овом приговору Апелациони суд у Београду је нашао: „да има места оптужби против сва три оптужена због дела из § 397 од. II к.з., пошто је у оптужници претстављена радња крив. дело за које је надлежан тај суд а разлози наведени у оптужници довољно оправдавају исту као и његове сумње против окривљеног. Одбрана оптуженога биће цењена на главном претресу, на коме узети у оцену и наводе изнете у приговору". Врховни државни тужилац, против оваквог решења Апелационог суда у Београду, поднео је захтев за заштиту закона и Касациони суд у Београду, по одржаном јавном претресу, пресудом својом од 20 марта 1936 год. Кре 428 констатовао је повреду формалног закона из § 74 од. II у в. § 210 крив. суд. пост., са разлога: „Врховни државни тужилац актом својим од 18 марта 1936 год. Кнс. 151 и