Branič

ДЕМОКРАТИЈА И САВРЕМЕНО ПРИВАТНО ПРАВО 501

тиван и он даје писцу извесно идеалистичко обележје. Зато се ми морамо сложити с њим кад упозорава демократско право да се оно не сме поводити за политичким разлогом једнога дана, кад саветује да не треба нагло кидати с традицијом, да се мора водити рачуна и о извесним моралним прописима, да је неопходно поштовати извесна права, особито уговорни поредак, и да се не смеју обезоружавати све снаге нити помагати све слабости. Али ми се не можемо сложити с професором Рипером ни у мотивисању демократског права нити још мање у његовој оцени као целине. Узрок свим наведеним променама Рипер види у факту што је увођењем општег права гласа народ лостао краљем, тако да су се поданици претворили у законодавца. И као раскалашна деца која су дограбила у своје руке скупоцену машину недорасла да њоме управљају, баратају њом на .штету, рекло би се, и своју и својих родитеља. Пошто у демократији, резонује Рипер, побеђују најмногобројнији, то у њој управљачи зависе од поданика, те доносе онакве законе какви ласкају масама. А видели смо већ да је дух демократског права сав у знаку вере у непрекидан прогрес који би био прожет материалном цивилизацијом. Отуда би демократско ираво било нестално и материалистичко. Погрешност поставки и усиљеност .конструкције су очигледне. Забележимо на првом месту да је и сама чињеница броја која даје снагу демократији разлог од •лресудног значаја, довољан да убеди сваког ко сматра да право треба да служи на првом месту задовољењу интереса најширих маса. Нетачно је осим тога да демократаја као таква верује у непрекидан напредак људског друштва, а још мање се може лримити да она тај напредак везује за материалну цивилизацнју. Демократија је само убеђена у потребу еволуције и управо услед тога она се не везује ни за какав конкретни идеал. Ако је она наших дана заиста и испуњена материалистичким моментом, он нема за њу значај битног него пролазног, акцидантелног обележја. Не лежи, дакле, у култу материалне цивилизације суштина демократије, као што тврди Рипер, него је отвореност и недоктринарност битно обележје њено. Тиме се уосталом само и може објаснити толерантност и нереволуционарност демократског права, као и чињенмца да су и поред свих накнадних измена основни принципи Законика могли опстати. Смеле и корените реформе претпостављају веру у неки апсолутни идеал, који не лежи у природи демократије као такве. Једнакост и слободу, своја основна начела, демократија је нашла у принципима С. с. и зато јој није ни било потребно да га у његовим основима подрива. Задовољила се да руководи њиховом применом на конкретне случајеве у пракси да би општу једнакост, коју је С. с. само прокламовао из апстрактног света пренела у реалност. Кад критикује демократију и парламентаризам и њихове плодове на законодавном пољу, Рипер неће учинити потребан напор да уђе у њихову праву природу, што би му допустило да увиди и извесне њихове врлине. Његова пажња "ће се најчешће заустављати на спољашњим, другостепеним моментима. Он је .< склон да види свуда само политичко и изборно уцењивање за-