Branič

508

,Б Р А Н И Ч"

контрола и дисциплина над овим законодавством које по својој природи тежи да норму изједначи с фактом и да нас тиме опет баци у једну врсту мање грубог нли ипак узаног позитивизма. Зато морамо признати да се у Риперовом потсмевању социалном праву поред несумњивог реакционарства налази и извесна доза истине. Наше приватно право је дисциплина старадвадесет и пет векова и за све то време његови принципи су показали изванредну отпорност према свима револуцијама и необичну моћ прилагођавања новим социалним облицима. Данас кад се приватно право захуктало с новотаријама није рђаво чути и гласове с крајње деснице; они ће у праву и иначе увек имати своју функцију. Из тога разлога се начелно ни Риперу не може пребацивати извесна аристократска нота у његовој оцени демократског законодавства. Подвлачимо само да та оцена, иако се налази изван демократског критериума, није искључена демократијом. Она може деловати као нормативни елеменат и политички чинилац у даљем развоју права ако је масе у другом степену прихвате и усвоје. И ту баш долази до пуног израза она отвореност демократије према свима могућим гледиштима која су у стању да својом унутрашњом вредношћу повуку собом известан број људи. Захваљујући тој јединственој врлини правни поредак демократије није затворен идеалу ииједне индивидуе, него управо од њих ствара мотор за своју сопствену еволуцију. Тако се демократија обнавља из свога сопственог фонда. Без обзира на став према демократском праву, ова књига је иначе писана с много талента и изванредно занимљиво. Поред обиља чисто литерарних кзалитета, јасноће, сликовитости, духа, срећних обрта и фигура, у њој су изложене ствари с оном непосредношћу својственом Французима, која чини да се одмах осети сав животни смисао права. Не оперише се кабинетским мудровањем него примерима од јуче и данас из законо аавства. јуриспруденције, доктрине. Зато је та књига истовремено и јединствена политичка историја установа грађанског права Француске од Револуције наовамо, преглед свих новијих идеја и покрета који су се дотицали приватног права и извор обавештења за литературу. Подвлачимо да је она и по другим својим особинама чисто француска: у њој је реч искључиво о француском праву, наводе се само француски писци, од малобројних страних једино они који су преведени. Отуда и извесне једностраности због којих би књизи боље одговарао наслов: демократски режим и приватно право у француској. Оно, међутим, што је нарочито позитивно у овој књизијесте политичка светлост коју је Рипер бацио на модерно приЕатно право. Добија се после његове ревије несумњив утисакда је политички фактор пресудан и у области приватног права у коме се доскора сматрало да је његова традиционална техника највиши .и скоро искључиви закон. И ми никако не бисмо били од оних који су мишљења да тај фактор у начелу неповољно утиче на развој права. Напротиз, право, ако се жели да оно до краја одигра своју друштвену улогу, мора да изиђе из узаног круга занатства и технике у који су га сами правници скоро до-