Branič

546

„Б Р А Н И Ч"

државних железница могу стицати у својину без тапије, јер поменута признакица има, како вели поменути законски пропис, „силу тапије". 3) Питање о коме је овде говор, сасвим је постављено на другу основу од момента доношења уредбе о убрзању рада код судских и иследних власти од 1921 год. која је по својој важности исто што и закон, као и доношењем закона о земљишним књигама за целу државу. По чл. 58 уредбе о убрзању рада: „Преноси непокретних имања пуноважни су само онда, ако је сопственик пренео на прибављача код надлежног првостепеног суда оригиналну таиију од имања које му уступа". Према прописима закона о земљ. књигама, који важи за целу државу власник је онај купац непокретног имања — добра, који буде уведен у земљ. књиге и добије земљишнокњишки уложак. Дакле као што се види уредбом о убрзању рада од 1921 год. дерогиран је чл. 32 закона од 1880 год., те је за доказ о својини потребно имати уредно извршен пренос по тапији, те стога пзлази да признаница о којој је реч у чл. 32 поменутог закона не може имати силу тапије. То важи само за територију на којој постоји тапијски сиСтем за стицање својине на непокретним добрима, док за територију где постоје земљишне књиге, само се увођењем у ове може стећи право својине на непокретном добру, а за доказ да је ко власник на непокретном добру служи му земљишнокњишки уложак, те ма какав други писмени доказ о прибављању својине на непокретном добру не може учинити извесно лице власником тога добра. Према томе излази да на основу поменуте признанице о којој је реч у чл, 32 закона од 1880 год. не може се стећи својина на експроприсаном непокретном добру, јер се на основу прописа закона о земљишн. књигама не може купац држава, увести на основу поменуте признанице у земљ. књиге. Када ствар овако стоји у погледу чл. 32 закона од 1880 год. онда се приликом стицања својпне од стране државе на непокретним добрима има поступити по прописима уредбе о убрзању рада од 1921 год. и прописима закона о земљ. књигама који важи за целу државу, иначе у противном не може се стећи својина на непокретном добру. Истина закон од 1880 год. може се рећи, у ствари, и јесте, специјалан закон који регулише начин прибављања својине на експроприсаном земљишту за потребе грађења државних железница, али после овог закона дошли су општи закони (уредба од 1921 год. и закон о земљ. књигама који -су прописали специјалан начин за стицање својине над непокретним добрима, те су прећутно укинули све раније специјалне законе у погледу стицања својине на непокретним добрима. Према томе овде се не може применнти правило да специјални закон дерогира прописе општих закона који регулишу исту материју, јер је овде обрнут случај тј. да су општи закони доцнијег датума од специјалног закона, па је логично да као такви када регулишу материју која је била раније регулисана специјалним законом, имају да суспендују прописе специјалног закона по принципу који важи у приватном праву: да доцнији закон дерогира ранији закон, кад је у питању иста материја (1ех роб(епог с!его§а1 1е§ј рпоп). Др. Бор. Д. Петровић правни референт Дир. Држ. жел. — Београд. И ако је у угопору о осигурању аредвиђена месна надлежнаст трговачког суда у Београду, ииак је за саорове исаод 12.000 динара а који ироисшичу ив овог уговора, с обзиром на стуиање на снагу новог грађанског иарничног аостуика на шериторији Аиелационог суда у Београду, — месно надлежан Срески суд за град Београд, (Пресуда II већа Касационог суда у Београду од 30 марта 1936 год. Рев. 198). У правној ствари тужиоца Р. Ф. противу А. П., због дуга у суми од 9061.90 дин., Срески суд за град Београд пресудом својом од 24 јануара 1935 године П 6703-34, осудио је туженика на плаћање спорног дуга, са разлога: Дужилац у својој тужби од 31 октобра 1934 год. преко свог пуномоћника наводи, да је тужени закључио са тужилачким друштвом уговор о осигурању, по коме се обавезао да почев од 15 октобра 1933 год. плаћа месечно унапред, месечну премију у износу од 728,40 дин. са пристојбама, али да безусловно уплати тужилачком друштву износ целе првогодишње премије са свима споредним пристојбама и то онда, ако би било дозвољено плаћање годишње премије у оброцима, с тим да тужилачко друштво има право, да путем стварно надлежног суда у Београду захтева од туженог уплату целе првогодишње премије са свим споредним пристојбама, ако тужени овој својој обавези не удовољи. За доказ при-