Branič

ДРЖАВА И ЦРКВЕНО ПРАВОСУЂЕ

523

у сувереност државе, и надлежност цркве не може гзрелазити хришћанске границе. Кад би правно и било могуће да држава своја суверена права делегира цркви, таква делегација је искључена ако у држави постоји више различитих цркава. Да би се избегла њихова међусобна борба с једне, а ових и државе с друге стране, потребан је јединствен закон о браку, који за законодавство цркава не би оставио ни најмање места. Такав закон сам за себе, или као део другог законика, ми још за целу државу нисмо добили, Цркве су такво стање искористиле, и својим верским прописима, на различит начин, регулисале брачне односе, за које је надлежна искључиво држава, или су оживеле преживела верска правила, која се косе са постојећим државним законима. Кад би се случајно циљеви државе и цркве подударали, то би остао само правни анахронизам. Кад се циљеви не подударају, то прелазиу опасност, која преко ноћи руши све оно, што држава по дану ствара. Што је мање супротности између грађана, то је државна организација стабилнија. Према томе најидеалнија би била она држава у којој би поред осталог сви грађани припадали истој народности. Са тог разлога у природи је сваке државе да свој народ, не силом и указима, већ васпитањем и временом претапа у народност. По мишљењу последњег женског међународног конгреса, бракови између припадника разних народности и религија претстављају моћно сретство у уклањању свих баријера, са пута еволуције ка јединственом друштву и сложној држави г која би бар од националних проблема била поштеђена. Све ове истине код нас држава не види, а црква не жели да види. Држава улаже све силе да народе убрзаним темпом претвори у јединствену југословенску народност. Цркве међутим, из страха да се процес развија преко њихових права, мобилишу и своју моћ и своју вољу и своје фондове, не ради будућности државе, већ ради превласти цркве. Свакако цркве то не раде из антидржавних побуда, већ са разлога, што кроз призму својих посебних интереса посматрају све, па чак и саму државу. Бракови између православних и католика иду у прилог југословенске будућности, али не иду у прилог црквених фондова, правилника н особља. Док држава има разлога да се такви бракови множе, цркве имају интереса да тако не буде. Тај свој интерес цркве толико гласно испољавају, да би даље толерисање таквог стања значило капитулацију државе пред црквом у најосновнијим питањима. Да би ствари биле јасније нек примери говоре: Др. Б „заточник правице" у овој години подигао је тужбу, тражећи да се поништи брак римокатолика К и православке Н, закључен 1912 год. у православном храму Светог Стевана Првовенчаног. Женидбени суд за Надбискупију Загребачку под бр. 28|36, након обављеног поступка, у дуној седницн, и у „назочности бранитеља" пресудио је да се предлог „заточника правице" прихвати, и брак поништи. Разлози овакве правице кратки су и јасни: По декрету „Не