Branič

138

,Б Р А Н И Ч"

понашања, и сматра да не треба да се врати у брачну заједницу. Или, жена неће да се усели у један за њу нездрав стан. Даље, муж не може да предузме брачну заједницу, зато што мора због операције да се задржи неколико месеца у болници. У свима овим случајевима десило се напуштање не услед свести противправности већ услед правне заблуде, или зато што брачни бегунац није морао да предузме брачну заједницу, односно није могао. Међутим постоји злобност, ако жена безразложно неће да следује мужу у његов стан, или ако муж безразложно неће да прими своју жену у заједничко домаћинство. На основу предњег разлагања види се, да се чињенично стање бракоразводног узрока злобног напуштања састоји из три потпуно одређена обележја. Недостаје ли једно обележје чињеничног стања, онда тужба за развод нема изгледа на успех.

СУДСКА ПРАКСА Ваљаност аогодбе о адвокашској награди може се доказивахаи само иисменом исправом. (Пресуда Касационог суда у Београду од 17 новембра 1936 год. Рев. 1428). У правној ствари тужица Д. С. противу туженика В. С., због адвокатске награде, Окружни суд за град Београд, пресудом од 16 децембра 1935 год. По 375, одбио је тужилац од тражења, са разлога: „Тужилац у својој тужби навео је, да је заступао туженога по пореским стварнма за уговорени месечни хонорар од 1.500 динара и да му је тужени остао дужан 13.200 динара на име хонорара. Доцније у припремном поднеску бр. 8 тужилац је ово своје потраживање попео на суму од 28. 400 динара наводећи да је то пропустио да наведе у првобитној тужби. Туженик пориче потраживање тужиочево у целости наводећи, да је тужиоца исплатио у хонорару за све време за које му је обављао послове адвокатске. Спроведен је доказни поступак и суд је на основу преслушања тужениковог, под заклетвом, утврдио, да тужилац у времену од октобра до краја децембра 1933 год. и у времену од јануара до краја августа 1934., а то је за време за које он тражи хонорар, није никакав адвокатски посао за туженика обавио и према томе да нема право на своје тражење. Овом саслушању тужене стране суд је поверовао и због тога, што налази да тужилац као адвокат, као једно стручно лице сачувао би трагове од свих послова које је за туженика, за време означено у тужби, обавио, а он то међутим није учинио, те се има узети да је његово тужбено тражење произвољно. Отуда је суд и донео одлуку како гласи у диспозитиву". По призиву тужиоца, Апелациони суд у Београду пресудом од 28 маја 1936 год. потврдио је пресуду Окружног суда, са разлога: „Београдски Апелациони суд расмотривши акта овог спора са побијеном пресудом, ценећи по слободном уверењу резултате целокупне расправе и призивне наводе — § 368 гр. п. п. нашао је: да је пресуда окружног суда правилна и на закону основана са разлога тамо изнетих. Призивни навод под 1 да поступак код првог суда има недостатака у томе, што суд није испитао сведоке предложене у поступку код првог суда не стоји, јер је тужилац у тужби навео да је са туженим уговорио, да туженог заступа по свима споровима које би он имао у својој радњи за хонорар од 1.500 дин. месечно. По § 29 зак. о адвокатима, адвокат је овлашћен да утврди награду за свој труд, а за ваљаност погодбе потребна је писмена исправа у којој има бити назначен износ награде, начин плаћања награде и нарочито мора бити речено да се погодба односи само на награду. По чл. 2 уводног закона за законик у судском поступку у грађ. парницамз