Branič

140

,Б Р А Н И Ч"

затвору уговорио да му поред награде коју суд одреди да још 25 000 динара на име његевог хонорара. Туженик пориче тужиочеве наводе тврдећи да са тужиоцем никада није ништа уговорио о хонорару, а да је тужиоцу од стране суда досуђена бранилачка награда која му је исплаћена. Обазирући се брижљиво на резултате целокупне расправе и наведених доказа суд је по слободном уверењу у смислу § 368 гр.п.п. оценио све чињеничне наводе и изведене доказе, па је нашао: исказом сведока Н. С. утврђено је да је туженик Л. Т. уговорио са тужиоцем да овоме на име хонорара да поред суме коју му суд одреди још 25.000 дин. и да је то уговврено било на дан када је тужилац дао одбрану туженикову. Све се ово потврђује саслушањем тужиоца као странке, коме суд верује без заклетве. Како је утврђено да је између туженика и тужиоца склопљен уговор о утуженом хонорару, то је овај у см. § 21 гр. зак. у в. § 531 гр. з. дужан ту обавезу и да испуни. Суд је поклонио вере сведоку Н. С. када и он водп парницу против туженика по истом основу по коме и тужилац заснива своје тужбено тражење, јер није могао стећи уверење да је сведок овако сведочио зато што је и он тужио Т. због хонорара за заступање по истим кривицама. Исказ сведока В. Т. да је тужилац приликом тражења да му тужени Т. исплати остатак хонорара до 7.000 динара који му је суд досудио, рекао да ће дати признаницу да је за хонорар измирен, суд разуме тако, да је се оваква изЈава тужиоца С. односила само на хонорар од 7.000.— дин. а не и на уговорени хонорар од 25.000.— дин. То се види из даље речи сведока да му је тужилац казао другом приликом да му тужени дугује још 25.000,— дин. на име хонорара. Суд је ценио исказ сведока Ч. П. па је нашао: да је без важности за пресуђење овога спора, јер сведок није био непрекидно присутан разговору који се водио о хонорару између туженог Т. и тужиоца: већ је за то време улазио и излазио неколико пута, а сем тога он није стајао тако близу њих да би могао добро да чује разговор. Исто тако без важности је и исказ сведока М. Ц. Туженику Т. суд није поверовао зато што је исказом сведока Н. С. утврђен навод тужиочев који је супротан исказу тужиочевом". По призиву туженика Апелациони суд у Београду пресудом од 8 октобра 1936 год. Пл. 1036Ј36, потврдио је пресуду Окружног суда, са разлога: „Апелациони суд у Београду, по одржаној усменој призивној расправи узео је у оцену нападнуту пресуду Окружног суда за град Београд у границама призивних разлога и предлога — § 556 гр. п. п. пазећи по службеној дужности на основе ништавости — § 588 гр. п. п. па је с обзиром, на резултат расправе и наведених доказа саслушањем сгранака, по свом слободном уверењу нашао, да је нападнута пресуда правилна и на закону основана. Приступајући оцени призивних разлога тужене стране Апелациони суд налази да се они појављују као неосновани. I. Призивни разлог туженика да сведоџба сведока Н. С. не може бити објективна пошто и он води истоветан спор с тужеником не може опстати, јер је суд ту прву околност већ ценио и на основу свог слободног уверења дошао до закључка да је сведоџба поменутог сведока веродостојна. II. Што туженик Т. није пристао да потпише меницу као гаранцију за исплату хонорара, не значи да он није усмено пристао на хонорар. Апелациони суд је такво мишљење баш и стекао на основу изведеног доказа саслушањем странака, који је пред овим судом изведен. III. Ни сведоџба сведока П. не може имати значај за пресуђење ове ствари, јер је утврђено да он није стално присуствовао преговарањима између туженика и његових бранилаца па није могао све ни чути шта су они уговорили, па ни овај разлог не може опстати. IV. Призивни разлог: да је сведок Т. посведочио како је тужилац изјавио да је за свој хонорар измирен, односи се само на хонорар од 7.000.— дин. који је судом досуђен а не и на уговорени. V. Што се тиче момента и ситуације у којој се налазио туженик Апелациони суд сматра да он због тога није био слободне воље лишен и да је свесно уговор закључио, а из примедаба Касационог суда се јасно види, да је на основу § 317 од. II кр.с.п. и § 27 Закона о адвокат. слободна погодба о висини хонорара између браниоца и клијента дозвољена, биле оне пре или после одбране, пре