Branič

142

„Б Р А Н И Ч*

призивног суда због погрешне правне оцене ствари — т. 4. § 597. г. п. п. наводећи, да је погрешно правно схватање призивног суда да је по закону допуштен уговор о задржању права својине који је уговор закључен између тужилачке фирме и фирме „Тип-топ". Даље напада пресуду призивног суда у погледу висине парничних трошкова." „Упуштајући се у оцене ревизионих навода и разлога, Касациони суд је нашао: „Не стоји ревизијски разлог погрешне правне оцене, јер је призивни суд правилно нашао, да је уговор, по коме је тужилачка фирма продала фирми „Типтоп" једну контролну касу с тим, да тужилачка фирма до коначне исплате купопродајне цене задржи својину на продатој каси, — по закону допуштен, јер није противан јавном поретку и моралу — §§ 13 и 538 грађ. зак. Што се тиче ревизионог навода у погледу одлуке суда о трошковима исти су неосновани, јер се одлука суда о трошковима не може побијати у ревизији — § 622 г.п.п. „Са ових разлога Касациони суд је одлучио као у диспозитиву — § 604 Г.П.П.* Др. Зценко Вајнер, адвокат. За спорове између набављача и државе, због иовраЋаја уговорне казне из Чл. 99.а. закона о држ. рачуноводству, нису надлежни редовни, већ администрашивни судови. — Одлука I грађ. већа Касационог суда у Београду од 30. децембра 1936. год. бр. Рев. 1317|36. По спору тужиоца М. противу државе због повраћаја неплаћене уговорене казне услед задоцнења испоруке, 1 грађанско веће Касационог суда по ревизији тужилачке стране и по службеној дужности укинуло је, као ништавну, пресуду призивног суда и изрекло недопустивост редовног правног пута, са следећих разлога: Погрешио је призивни суд, што се у својој пресуди упустио у оцену правилности решења Министарства Војске и Морнарице, којим је тужилачкој страни у смислу Чл. 99а. Закона о државном рачуноводству задржава на име казне задоцнења у испоруци сума од 191.242.18 дин., односно што се упустио у оцену питања: да ли је било места наплати ове казне у смислу Чл. 99а, Закона о државном рачуноводству, јер редовни грађански судови по своме устројству нису надлежни да расправљају горња питања, већ административни — управни судови с обзиром на чл, 15. и 18, Закона о Државном Савету. По чл. 15. поменутог Закона административни спор постоји онде, где је актом управне власти повређено какво право или правни снтерес тужиоца, заснован на Закону. Казна од 2% 0 из чл. 99а. Закона о државном рачуноводству представља једну специјалну врсту јавне дажбине у корист инвалидског фонда а прикупљање јавних дажбина не спада у приватно-правне послове државе. Наплата ове дажбине врши се на основу аката управних органа а под условима, прописаним у чл 99а, Закона о државном рачуноводству, који је пропис управни орган овлашћен да примени према појединцу, који са државом стоји у уговорном односу. Ако управни орган погрешно прлмени наведени законски пропис, погрешну примену његову не може да контролише редован суд, пошто је, с обзиром на прописе чл. 15. и 18. Закона о Државном Савету за сваки спор, који би настао између државе и појединца поводом акта управног органа око правилне примене одредаба Закона о државном рачуноводству надлежан административни — управни суд. Уношење казне од 2%о из чл - 99 а - Закона о државном рачуноводству у уговор, закључен између тужиоца и тужене државе, без утицаја је на правну природу и карактер ове јавне дажбине, јер је одредба чл. 9Ја. Закона о државном рачуноводству јавно-правног карактера, те се природа ове дажбине не може уговором изменити — § 13. грађ. зак. Одредбе Закона о државном рачуноводству примењује се зато, што их- закон наређује, а не зато што су уговором предвиђене. Управни орган (Министар) обавезан је на њихово примењивање, не као уговорач, већ као управни орган. Према томе у конкретном случају и решење Министра Војске и Морнарице, којим је тужиоцу задржана казна од 2°| 00 на име задоцнења испоруке, представља акт управног органа, чију правилност и законитост има да цени управни суд у случају поведеног спора.