Branič

144

»Б Р А Н И Ч*

Саве, којим су регулисали право на наслеђе и делове истог, извршено је под хим датумом, — то у конкретном случају почетни дан рока за побијање у смислу § 303 а. грађ. зак. који је пропис важио у доба дате изјаве, која се побија, управо, почетни дан рока за подношење тужбе, којој је основ обарање преноса имања, 19. март 1929. год. а не 18. март 1929. год. а последњи дан рока је 19. март 1932. год. и према томе тужба је благовремена, а и тужиочево право на побијање горњег правног посла. У конкретном случају је заиста право на подизање тужбе из прописа магеријалног Законика — § 937. грађ. згк. алн, и ако је пропис § 119. грађ. суд, пост. стипулиран као норма процесно-правног какартера, апелациони суд сматра да и треба да буде предвиђен за странке у погледу предавања аката пошти баш у процесуалном праву, — Јер, кад се у опште сва остала акта могу преносити преко поште, зашто онда да се пошти не може предати и сам акт — тужба — као што се и остала акта подносе?". Општа Седница Касационог суда усвојила је предње примедбе свога 11 већа а ове противразлоге Апелационог Суда одбацила. Одлука Опште Седнице од 19-Х1-1936. год. Рев. Бр. 339/36. У овомсмислу је и одлука Опште Седнице Касационог суда од 19-111-1936. год. Рев. бр. 342/36 у погледу рока из § 43. меничног закона за изискивање протеста због неисплате у којој је одлуци Касациони суд стао на гледиште, да се не може сматрати, да је ималац менице извршио своју законску дужност благовременог подношења менице на протест, кад је поменути захтев са меницом упутио преко поште тако, да је он протестном органу стигао после истека рока из § 43. мен. зак. Тих. М. Ивановић секретар Касационог суда у Београду. Окружни уреди за осигурање радника морају биши засхауиани од сшране адвоката, где је такво застуиање обавезно, и не може их застуиаши њихов ирешсшавник. (Закључак Касационог суда у Београду, Рев. 1082/36 од 23 новембра 1936 год.). По спору Окружног Уреда за осигурање радника из Београда, противу масе поч. Ј. С. због неисплаћених доприноса, Касациони суд је вратио списе Окружном суду да позове тужиоца да своју ревизију допуни тиме што ће исту потписати овлашћени адвокат и да исти адвокат приложи пуномоћије. Међутим Уред није поступио по овом захтеву, већ је истакао да по §§ 138., 143. и 149. зак. о осигур. радника Уред могу заступати председник и равнатељ или њихови заменици. Касациони суд је закључком својим Рев-1082/36 од 23 новембра 1936 год. вратио списе првостепеном суду са наредбом да тужилац поднесе ревизију потписану од стране овлашћеног адвоката у смислу § 128. грпп.и даојеовообразложење: „И не упуштајући се у оцену ревизионог навода Касациони суд је приметио, да ревизија тужилачке стране није потписана од стране адвоката, како то захтева § 600 тач. 4 у в. § 131 грпп., пошто се ова спорна ствар води пред зборним судом. Касациони суд је узео у оцену и поднесак тужилачке стране од 14. новембра 1936 год., којим одбија да поступи по оваквом ранијем захтеву овога суда, па налази, да је погрешно позивање тужиоца на прописе §§ 138., 143. и 149. зак. о осигурању радника. Наиме ови законски прописи установљавају само то, да се средишни Уред за осигурање радника са својим окружним уредима има у смислу одредаба грађанског законика (§ 36.) сматрати правним лицем, способним да узима на себе обавезе и да стиче права, и да ову правну личност престављају у односу према трећим лицима колективно претседник и равнатељ, односно њихови заменици, а да им за то није потребно нарочито пуномоћије. Ове одредбе закона о осигурању радника проглашују само начело да се Средишни уред за осигурање радника (§ 138.) и његови окружни уреди (§ 149.)имају сматрати правним лицима у смислу § 36. грађ. зак., и у исто време одређују, ко ће њих, као правна лица претстављати у односу према трећима, који гтупају у правне односе према оваквим правним лицима, која физички не постоје. Овакво право престављања из § 138. и § 149.3. о осиг. радника не може се изједначити са заступањем од стране адвоката парничара у спору пред зборним судовима, које предвиђа § 128., грпп. н које је изречено у сасвим другом циљу. Лица која претстављају тужилачку страну, ако нису у исто време и адвокати, не могу заступати тужилачку страну у спору пред зборним судовима, и ако се они у таквом спору морају појавити као правни претставници њени, јер њихово право заступања цени се по § 102. грпп. а не по § 128. грпп. тј. они се јављају само као