Branič

250

.БРАНИЧ'

судити, да је туженик Војислав као отац малолет. Радмиле дужан да исту прими на даљу очинску бригу и удомљење. Трошкове је тражила по поднетом трошковнику. Према наводима пак, тужене странке тужбено је тражење неумесно прво с тога, што пропис § 118 гр. зак. у овом случају не може доћи у обзир јер је ствар већ једном међу родитељима—супружницима расправљена, а друго стога што је дете остало на негу и удомљење код тужиљз по споразуму родитеља. Трошкове је тражила по поднетом трошковнику. По оцени навода и поднетих доказа обеју парничних странака суд је у смислу § 368 гр.п.п. нашао: По § 118 гр. зак. у случају развода брака дужности родитеља према деци подељене су тако, да деца мушка до навршења четврте а женска до навршења еедме године под материну храну и вегу спадају, а остала под очину бригу долазе, али ово у случају само ако се разведени родитељи сами о томе поравнали и сложили не би, или ако би особите околности среће ради дечје другу наредбу изискивале. Па како се из поднете пресуде Вел. Дух. суда српске православне патријаршије Бр. 2970. као јавне исправе — § 388 гр. п. п. види да је малолет. Радмила остављена на бригу и змшмљење код тужиље по споразуму њеном са тужеником, а што се утврђује и признањем његовим у овоме спору — § 362 гр. п. п. то је тражење тужилачке стране, да туженик сада прими малолет. Радмилу на даљу бригу и удомљење у сми:лу напред пом. § 118 гр. зак. неумесно ге ју је суд од истога, као таквог и одбио као у диспозитиву. Приговор, пак тужилачке странке, дајетуженик као отац у см. §§ 118, 119 и 151—153 гр. зак. дужан да издржава малолет. Радмилу, без утицаја је на одлуку суда по овоме спору, јер је основ овога спора непосредно старање над малолет. Радмилом а не њено издржавање и истакнути приговор би могао бити предмет само особене грађанске парнице." По призиву тужилачке стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 2 марта 1936 год. Пл. 67/36 преиначио је пресуду Окружног суда и осудио туженог да прими своју малолетну кћер Радмилу на даљу очинску бригу и удомљење, са разлога: „Београдски Апелациони суд, по одржаној усменој призивној расправи, узео је у оцену нападнуту пресуду Окружног суда у границама призивних разлога и предлога § 556 гр. п. п. пазеђи по службеној дужаости на основе ништавности у нападнутој пресуди — §§ 588 гр. п. п. па је с обзиром на резултат усмене расправе и изведеаих доказа по своме слободном уверењу у смислу § 368 гр. п. п. нашао: да нападнута пресуда не одговара закону са разлога: Погрешио је окружни суд што је нападнутом пресудом одбио тужилачку страну од тужбеног захтева, заснивајући своју одлуку на томе да је поднетом пресудом Великог Духовног суда Српске Патријаршије од 24 децембра 1929 год. Бр. 2970 утврђен споразум између парничара као бивших супружника — да њихово дете, малолетна Радмила остане код матере тужиље Видосаве на нези и удомљењу и после навршене седме године старости. Овакво нахођење Окружног суда погрешно је, јер обим споразума између парничара, констатованог у поменутој пресуди Великог Духовног суда, о нези малолетне Радмиле треба гледати по времену кад је он учињен. Из поднетог извода из протокола рођених за малолетну Радмилу и пресуде Великог Духовног суда види се, да је овај споразум учињен за време трајања бракоразводне парнице, одн. у другој години старости малолетне Р., те се према томе, а с обзиром на наређење § 118 грађ. зак. има сматрати, да је он привремене природе, т. ј. да је закључен до седме године старости, а не да је дефинитиван, како то Окружни суд узима. — Па како између парничара не постоји споразум о нези малолетне Р. и после навршене седме године старости, то онда на тужиоцу, као оцу, лежи законска дужност да се о малолетној Р. после тога времена непосредно стара — § 118 у в. § 119 грађ. зак." Поводом ревизије тужене стране, Касациони суд у Београду. по службеној дужности, пресудом од 14 октобра 1936 год. Рев. 1137 укинуо је као ништавне пресуде првог и призивног суда и тужбу одбацио услед недопуштености редовног правног пута, са разлога: .Испитујући пресуду призивног суда поводом ревизије туженика, Касациони суд је по службеној дужности у см. § 598 од. I. реч, II гр. п. п. приметио да је побијана пресуда ништава са разлога из § 571 т. 6 у в. § 597 т. 1 гр. п, п. а у следећем. Из чињеничког етања, утврђеног побијаном пресудом види се, да тужбенн