Branič

294

„Б Р А Н И Ч

Засшарелосш потраживања инжињера за њихов рад. У правној ствари Џ. А. инжињера противу Р. К. тужилац је у тужби П-5090Ј35 од 13 јуна 1935 г. поднетој Среском суду за град Београд преставио следеће: да је туженику у априлу 932 г. уредио башту око његове внле и да му је поднео рачун месеца јула 932 г. али да му је тужени остао дужан извесну суму за коју га сада тужи. Тужени је истакао приговор застарелости. Пресудом Ср. суда за град Београд осуђен је тужилац по тужби, налазећи; да нема места застарелости јер да је тужилац извршио овај посао — уређење баште, као инжињер агрономије а не као трговац. Ову пресуду потврдио је Окр. суд за град Беогрвд а у својим разлозима навео је да за застарелост овог потраживања важи пропис § 928 ж. г. з. јер је тужилац уредио туженику врт као инжињер агрономије. Даље је навео да нема места примени § 928 б. г. з. на који се тужени позвао јер дуг не потиче од давања еспапа већ из уговора о предузимачком раду. Касациони суд у Београду пресудом својом Рев. Бр. 335137 од 12-Ш-937 г. није уважио изјављену ревизију туженика већ је потврдио пресуду призивнога суда. Поред осталих разлога Касациони суд налази: „Неоснован је и ревизијски разлог о погрешној правној оцени спорне ствари — § 597 т. 4 грп. јер је правилно призивни суд узео да тужбени захтев застарева у року од 24 год. пошто се кратке застарелости из § 928 грађ. зак. као изузетци од опште застарелости не могу аналогијом распростирати и на г.отраживања награда инжињера за њихов рад, кад таква застарелост изричво није предвиђена. Само је погрешно суд ову застарелост засновао на § 928 у место на пропису § 930 а. г. з. који предвиђа општу застарелост." Драг. Герасимовић, судија Среског суда за град Београд,. 1{ад је деионент, полажући саорну суму у депозит за рачун иовериоца, изјавио, да му се она може издати кад судском иресудом докаже своју шражбину, па доцније одусшане од шога услова, осшали иовериоци девоненшови нису могла ни ире шога одусшанка сшеМ араво залоге на деиозишу. За обезбеду дуга фирми К. положио је Д. у депозит код трговачког суда 16. јуна 1931. год. суму од 46.316.500 дин. ао сгим, да се та сума исплати гшверилачкој фирми, кад ова докаже извршном судском пресудом да јој је депоиеит Д. горњу суму заиста утајио. Решењем Среског суда за град Београд од 10. маја 1933. год. одобреиа је забрана на горњи депозит за обезбеду дуга тужиоцу М., који је после овога на дан 4. октобра 1933. год. тражио отварање стечаја депоненту Д., које је отварање одобренотек 15. марта 1934. год. Међутим 11. децембра 1933. год. на саслушању код Трговачког суда депонеат Д. је одобрио, да се поменути депозит исплати фирми К. за чији је рачун и положен, и без вођења спора, за које је издавање било условљено. Сматрајући да је дужник Д. имао право својине на депонованој суми све до 4. октобра 1933. год. кад је тражено отварање стечаја, тужилац М. налази, да је својом забраном стекао залогу на овај депозит и да је фирма К. за чији је рачун исти био положен, изгубила право на депоновани новац недоказивањем своје тражбине према депоненту, како је он то био условио при подизању новца код суда. Зато тражи да му се призна прече право каплате из овог депозита од фирме К. Тужена пак фирма К. навела је, да је она самим актом полагања новца у депозит од стране дужника Д. на дан 16-У1-1931. год. којим је дужник Д. хтео да обезбеди фирму за утајену јој суму, а којн је акт по датуму старији од забраке тужиочеве, стекао залогу на депонованом новцу, а изјавом пак дужниковом на саслушању од П-ХП-1933. г. којом је одобрио да се депозит изда туженој фирми без спора, стекла је и право својине на исти. Окружни суд за град Београд пресудом од 8. маја 1936. год. Г1о-184/35/6 одбио је тужбени захтев. Суд је у својим разлозима нашао да је право тужене фирме К. да се из спорног депозита наплати пре тужиоца М. доказано тиме, што је дужник Д. положио новац у депозит за рачуи тужене фирме пре него шго је тужилац М. ставио забрану на исти за обезбеду своје тражбине а уз то је дужник доцније одобрио издавање депозита туженој фирми. Београдски Апелациони суд није уважио призив тужилачке стране, већ је потврдио пресуду Окружног суда, налазећи да је иста правилна. Касациони суд потврдио је пресуду призивног суда.