Branič

СУДСКА ПРАКСА

375

ционог суда, не противи се принципу, да уговор ствара права и обавезе, само за странке анеиза трећа лица, јер деца усзојеникова поменуто право репрезентације имају не по уговору о усвојењу, у чијем склапању нису ни учествовали, већ по сили самог закоаа. У прилог овога иде и та чињеница, што законодавац у § 410. грађ. зак. и поред горњег принципа, признаје у извесном случају право наслеђа потомцима усвојитељевим према умрлом усвојенику т.ј. кад овај не остави потомства, — и ако су ти потомци, у односу на уговор, трећа лица. Законодавац им тада даје право да наследе не само усвојитељеву имовину, коју је умрли усвојеник био наследио од њега, него и оно што је овај сам стекао. На основу свега изложеног, § 16. тач. 1. Закона о своме устројству и чл. 46. тач. 4. сл. д. Уводног закона за законик о поступку судском у грађанским парницама, Касациони суд по истакнутом питању доноси следећу НАЧЕЛНУ ОДЛУКУ: Код потауног усвојење из § 138. Грађанског Законика иотомци усвојеникови, кад он умре ире у :војишеља, имају ираво наслеђа ирема усБојитељу ио ираву ирецстављања умрлог усвојеника. Ова одлукз обавезна је за већа и Општу Седницу Касацоног суда. Из Опште Седнице Касационог суда у Београду Рос. 2/37 од 17-У1-1937 г. Тих. Иеановиђ, секретар Касационог суда у Београду. За иуноважносш меничне обавезе неписменог лица меродавна је његова изјава воље иошврђена иошиисима сведока, а не још и сшављање својеручног крсша по ед имена. (Одлука Опште седнице Касационог суда у Београду од 14 јуна 1937 год. Рев. 143). Тужилачка страна правдајући тужбом одобрену забрану и прибелешку, преставила је суду, да јој тужена М. С. као акцептант и Ж. С. као издавалац, дугују за узету робу по меницама динара 16.555, — и тражила је да их суд осуди по кратком поступку. Окружни суд у Смедереву решењем својим бр. 4761/93!, осудио је дужника М. и Ж. да тужиоцу Р. плате спорни дуг. Наследници пок. Ж. тражили су задржање решења од извршења наводећи да је Ж. умро и молили су да се нареди редовно суђење. Окружни суд у Смедереву задржао је осудно решење од извршења и одредио рочиште за редовно суђење. На рочишту тужилачка страна навела је: да је обавеза туженог пок. Ж Д1 казана, јер је исти овластио свога сина туженог М. да га као неписменог на меницама потпише, што су и сведоци потписима свсјим на меницама потврдили. Тужени М. навео је, да је вредност по меницама примио онда кад је био у заједници са оцем пок. Ж. Сматра да дуг треба да плате солидарно, јер су сви у кући живели заједно и радили. Наследници туженог пок. Ж., навели су: да ничим није утврђено да је пок. Ж. на спорним меницама био правилно потписан, па према томе ни пуноважно обавезан; нити је пак утврђено да је пок. Ж. поред свога имена ставио крст, што је битан услов за пуноважност менице по § 80 т. 5. Тргов. закона, јер је меница строго формална исправа. Окружни суд у Смедереву пресудом од 9 марта 1936 год. По ■- 380/34 осудио је тужену страну на плаћање тужбеног захтева, са разлога: „По свршеном извиђању у смислу § 166 г. с. п., суд је нашао: да се тужбом тражи исплата меничног дуга — § 21 грађ. зак. Тужилачка је страна за доказ својих навода поднела две менице у овереном препису на којима постоји потпис пок. Ж„ као издаваоца менице. Исказима испитаних сведока: Т. Д., С. О. и М. Т., чије је исказе суд у смислу §§ 213 и 214 гсп. ценио и веру им поклонио, утврђено је, да су они сведоци били присутни, када је пок. Ж. као неписмен овластио свога сина туженог М. да га на спорним меницама као неписмена потпише. Према томе доказано је, да спорне менице садрже све потребне елементе из § 80 трг. зак. и да на истима постоји пуноважна обавеза пок. Ж. Тужена страна оспорила је уредност потписа пок. Ж. на спорним меницама, што пок. Ж. као неписмен није ставио својом руком крст испред свога а имена у смислу § 80 т. 5 трг. зак. Исказима горе наведених испитаних сведок