Branič

436

.БРАНИЧ'

III — Напред истакнути однос између потстрекавања и радње извршења као одређене људске радње, која је произвела одређено крив. дело, од основног је значаја за одређивање односа између потстрекача и извршиоца. Управо, ако не постоји каузална веза између потстрекавања и одређене радње извршиочеве (одн. кривичног дела) немогуће је говорити о потстрекачу као кривичноправном субјекту. Немогуће је у Кривичном праву третирати људску радњу одвојено од њеног субјекта. Не може се ни о потстрекавању говорити апстрахујући потстрекача. Кад је потстрекавање преко одређене радње извршења везано за крив. дело, онда је, сасвим логично, и потстрекач као кривичноправни субјект везан за извршиоца. Јер немогуће је замислити случај да се може говорити о потстрекачу - и ако засебном кривичноправном субјектуапстрахујући извршиоца кривичног дела. Оно, до тога је случаја у пракси и немогуће доћи, јер се мора претходно утврдити да је радња извршиочева проузрукована баш радњом потстрекачевом. Излази, да се не може говорити о потстрекачу као кривичноправном субјекту, с обзиром на одређени кривичноправни случај, ако је непознат извршилац. Нарочито је то немогуће у пракси кад је извршилац непознат по свему - и по роду и по сталежу. Битно је: потстрекач претпоставља извршиоца. 3 ) IV — Каа; би се узело противно изложеном гледишту да се у Кривичном Праву може говорити о потстрекачу и ако се незна извршилац — онда би судови у пракси кривичну одговорност таквог потстрекача често заснивали на неком апстрактном, научно изведеном појму виности, незаснованом на потстрекачевој свести као центру психичког живота. Таква би пракса довела у питање Правосудни систем. Често би се виност — свест о последици — изједначавала са рђавим жељама и мислима које нису дошле до свог спољњег изражаја, а најмање су могле имати ма каквог утицаја на произведену кривичноправну последицу, т. ј. крив. дело. Међутим, виност уопште, па и виност потстрекачева, заснива се на свести. Виност потстрекачева (наравно, с обзиром на кривично дело) сасгоји се у иредвиђању последице своје радње у моменту потстрекивања. То предвиђање претставља један психички однос потстрекача према кривичном делу, који се састоји у свести о узрочној вези између његове радње и кривичног дела. Тај психички однос врши се преко извршиоца, код кога , ;; ГјШрЦ" питању човечја радња, изражена у различитим поступцима, али се сви писци не слажу да се о радњи може говорити и онда кад није била вољна, хотена. Углавном, најугледнији крив. правни писци мишљења су да се не може уопште говорити о умишљају ако радња није хотена, само се размимоилазе у томе, да ли мора бити и последица хотена. —■ Потстрекавање као кривичноправна радња не може се онда ни замислити без учешћа свести. *) Али, наравно, виност и крив. одговорност потстрекачева није условљеаа виношћу и крив. одговорношћу извршиочевом. — Уосталом, питање виностн потпуно је одвојено од питања утврђивања самог кривичноправног појма потстрекача н извршиоца.