Branič
I
ИЗВЕШТАЈ ОДБОРА АДВОКАТСКЕ КОМОРЕ
457
Комора се и ове године борила противу бесправног и нестручног рада пискарача, али ни ове, као ни ранијих година, није могла да забележи нарочити успех. Предузимане су мере да се ово питање регулише. Чињене су интервенције, али је све остало по старом. Комора је оптуживала пискараче кадгод је за који случај дознала и то је све. Оптужила је 48 пискарача од којих је осуђено свега 8, ослобођено 8 а остало непресуђено 32. Оно што је изношено и у ранијим извештајима, вреди и данас. Пропис § 120 Зак. о адвокатима није по својој стилизацији довољан да спречи бесправан рад пискарача. Требало би предузети друге мере да се онемогући нестручан рад, али надлежни фактори то не желе да чине. Остаје још увек као једино срество оптуживање пискарача у сваком познатом случају. У овој акцији Комори би могли сами адвокати да пруже најбољу потпору тиме, што би сваки случај пискарања за који сазнају достављали Комори са назначсњем доказа на које ће се Комора позивати. Комора је приватно сазнавала, да још има случајева да се судови при досуђивању парничних трошкова не држе прописа донете тарифе, која је добила обавезну снагу још 1 марта 1936 године. Али Комори су нису обраћали адвокати у сваком случају неправилне примене тарифе, како би она могла да интервенише. Зато у будуће Комори треба доставити без изузетка сваки случај неправнлне примене тарифе, јер ће она само у том случају са аргументима моћи да интервенише и да рачуна на успех. Питање опорезивања адвоката још није решено на задовољавајући начин. Још увек постоји неоправдано веровање да се у .адвокатурн много зарађује. Пореске власти исто тако, свакако под утицајем ове лаичке сугестије, предлажу високе основице за разрез лореза на адвокатуру. И ако је ноторно познато да највећи број адвската једва зарађује минимум за егзистенцију, и ако претставници Коморе као чланови пореских Одбора настојавају свим силама да остале чланове убеде у потребу блажег опорезивања адвоката, порески одбори, састављени и већини од државних чиновника и пензионера, увек инсистирају да се одрже предлози пореске власти, а у извесним случајевима чак и да се повећају. Ово питање претставља се још у тежем облику када се узме у обзир околност, да је адвокатима скоро по свима надлештвима V великој мери отежан рад честим изједначењем адвоката у њиховом службеном раду са осталим приватним лицима као и то, да су адвокатима затворена врата војних, духовних и аграрних судова. Кад се овоме дода још и Уредба о заштити земљорадника, која је најосетљивије погодила адвокатски ред, онда се тек може да створи права слика о тешким условима и малој могућности зараде у адвокатури. Све ове околности пореске власти не узимају у оцену, или бар не у довољној мери, па је зато опорезивање адвоката још увек веће но што би требало и смело да буде.