Branič

510

„Б Р А Н И Ч 1

ним прописима постојећег закона. Ни под којим пак условом не могу се развијати обичаји или стварати судска пракса односно стално судско тумачење противу смисла постојећих јасних прописа позитивних закона, јер овакви обичаји претстављали би одупирање земаљским законима, а слично судско тумачење било стално било појединачно претстављало би гажење закона, или присвајање законодавне власти, јер је судија позван да примењује законе, а није овлашћен да их мења или укида, Не може се ниуком случају дозволити прибегавање аналогији, ако постоји законско правно правило, које се може применити на појављене чињенице и правне односе, јер судија нема права да мења закон. Ако судија налази, да су извесни прописи закона тешки и неправедни, он их ипак мора применити онако како гласе, јер је правно правило Оига 1ех зес! 1ех. Али судовима за такве случајеве не стоји ништа на путу, да преко Министарства правде траже измену парламентарним путем извесних законских прописа, који се према измењеним друштвеним приликама не могу више применити без штете за развој промета или других друштвених потреба. Ово је гледиште у целости заузео и наш законодавац у §§ 9, 10 и 11 Грађ. Законика, који гласе: „§ 9. Тумачење закона само ће оно имати силу закона, које би се путем власти законодавно, т. ј. од Књаза са сагласиЈем Савета учинило". „§ 10. Ако би се случај какви на суду појавио, за који нарочитог законског прописа не би било, онда ће се исти по општим у овом законику постављеним основима, или опште познатом досадашњем обичају разумно и савесно решавати, никако не испуштајући из вида законске прописе за подобне случајеве". „§ 11. Више пресуда једнако изречених у подобним случајевима сачињавају постојано судско тумачење, и само ће се као такво смзтрати, и као на такво призрење имати; али силе закона још зато нема". Касациони Суд је стално упућивао ниже судове на строго придржавање ових прописа Закона и ограничавао је судовима право тумачења закона код недостатка јасних прописа или код празнина у закону. Тако је према објављеним одлукама уз Грађ. законик од Гојка Никетића од 1900 год. Касациони Суд у општој седаици од 21 септембра 1899 бр. 7438 одлучио: „За такво тумачење закона, које би граничило са допуном законске празнине, према § 9 Гр. з. и чл. 55 Устава, није надлежна судска већ законодавна власт. Касациони Суд у својој општој седници од 20 новембра 1889 бр. 9348 одлучио је: „суд је по смислу §§ 8 и 9 Г. з. позван да тумачи закон, само што ово тумачење по смислу § 11 Г. з. нема силу закона нити везује друге судове и судије као законодавно тумачење". — Касациони Суд је у својој општој седници од 15 маја 1902 год. бр. 1339 одлучио: „Кад известан случај није у закону предвиђен, онда се он по § 10 Г. з., има да расправи по оном законском пропису који важи за сличне случајеве по аналогији, али ако је такав законски ароиис за сличне случајеве изузетан, аналогије не може бити".