Branič

592

,Б РАНИЧ'

Мишљење Оашше Седнице Касационог Суда о аозакоњењу ванбрачие деце доцније заклученим браком њихових родишеља. Црквени суд православне епархије нишке актом својим од 30-УШ-1937 г. ЦС. бр. 12529 молио је Господина Министра Правде да Касациони суд донесе потребну одлуку о тумачењу § 134. тач. 1. грађ. зак., односно по следећим пипитањима: 1) Може ли отац ванбрачног детета исто признати за своје после рођења детета тј. кад је оно већ уписано на име материно у црквене књиге према пропису другог става § 130. грађ. зак., или то признање мора бити само у часу ро ђења детета? 2) На који се начин има извршити признање ванбрачног детета: да ли само саслушањем оца или његовим својеручним потписом у црквеним књигама, да дете признаје за своје? 3) Ако се признање ванбрачног детета мора извршити у часу његовог рођења, онда, је ли могућно позакоњење оне ванбрачне деце, за коју отац није учинио благовремено признање и на коЈи начин ће се позакоњење вршити, ако су остали услови из §§ 128., 130. и тач. 2. § 134. грађ. зак, испуњени? 4) Да ли је уопште потребна каква одлука о позакоњењу ванбрачног детета у смислу § 134. тач. 2. грађ. зак. и ко је надлежан да такву одлуку доноси, црквени или грађански суд? и 5) У случају да се позакоњење извршује самим чином венчања и да за исто није потребна никаква одлука, да ли је довољно, што црквени судови у погледу позакоњења такве ванбрачне деце доносе, само одлуку одопуни у књигама рођених оне цркве, где је дете рођено? Спроводећи овај акт црквеног суда, господин Министар Правде писмом својим од 20-1Х-1937 г. бр. 77552 тражио је, да Касациони суд, у смислу § 15. тач. 2. Закона о своме устројству достави своје мишљење по истакнутим питањима. По овоме тражењу Касациони суд у данашњој својој Општој Седници проучио је постављена питања па је нашао: Пропис § 134. грађ. зак. у тач. 2. предвиђа, да се ванбрачна деца могу позаконити и на тај начин, што ће њихови родитељи доцније ступити у брак 1е§ШтаНо рег та1птопшт зићзе^иепз. Грађански законик не предвиђа у овом погледу никакву процедуру. Он само прописује да факат доцнијег ступања у брак родитеља ванбрачне деце има снагу и дејство позакоњења. По себи се разуме, да би оваква легитимација могла да има практичног дејства, потребно је, да је било познато, да су то ванбрачна деца тих родитеља а то сазнањс треба да постоји, било пре брака, било у момету склапања брака. По нашем позигивном праву забрањено је истраживати ко је отац ванбрачном детету (130. грађ. зак.) не зато, да би овај начин легитимације уопште могао "да дође до изражаја, имплицитан је услов, који Закон у себи претпоставља у тач. 2. § 134. грађ. зак.) да је отац ту ванбрачну децу признао за своју. Питање се сада поставља односно процедуре, на који начин може отац да призна ванбрачну децу за своју. О томе имамо у материјалном праву један једини пропис а то је одељак II § 130. грађ. зак., у коме се каже, да такав отац може дозволити да се дете у црквене књиге на његово име упише. Сад се, као даље питање, поставља, до кога момента може то отац да уради с погледом на факат и време доцније закљученог брака. Јасно је да то отац може да уради у моменту рођења детета, као и доцније, па чак и после закљученог брака. Ванбрачна деца се уписују у црквене књиге на име матере, али то не смета. да ванбрачни отац доцније изјави, да је он отац детињи и да тражи, да се оно на његово име уведе. Односно питања, да ли о овоме позакоњењу ванбрачне деце, путем ступања у брак њихових родитеља треба још какав акт или одлука власти, па да би такво позакоњење било перфектно, Касациони суд налази, да таква одлука није потребна, јер би она онда, у ствари, била начин позакоњења а не само доцније ступање у брак детињих родитеља, које закон једино признаје као начин легитимације, Разумљиво је, да ће надлежне црквене власти бити дужне, да по књигама рођених примете, да су односна деца брачна услед ступања у брак њихових, до тада ванбрачнвх, родитеља. Али, ако би се таква констатација случаЈНО пропустила да учини, то не би било ни од каквог утицаја на породични статус односне деце. Њима је довољно само да докажу, да су она записана у арквене к &иге на име очево и да су њихови родитељи заиста ступили у брак. Да за ов> врсту позакоњења није потребан никакав нарочити акт или одлука власти ка