Branič

„Б Р А Н И Ч"

или по окончању ове, потребно је да прво надлежни Црквени епархијски суд дужност давања издржавања у начелу утврди, па тек онда да старатељски суд приступи одређивању (одмеравању) висине истог издржавања, по ст. II. § 264. в. п.

Никола Ж. Радовановић, адвокат — Београд. Слобода вероиспоеести и сааести мо Устатау и у Слобода вероисповести и савести је једно од основних уставних права грађана модерних демократских држава, које се право безусловно мора поштовати. Уживање грађанских и политичких права независно је од исповедања вере. Држави је све једно којој ће вероисповести припадати њени грађани, признатој или непризнатој, или ниједној. Грађани могу и неверовати ни у шта. Тој слободи савести и вероисповести држава ипак поставља извесну границу у својим законима прописујући, да се нико не може одрећи својих грађанских и војних дужности и обавеза позивајући се на прописе своје вере. Код нас, међутим, питање слободе вероисповести и савести још није јасно расправљено, и ако је слобода вере и савести изрично уставом ујемчена, јер постоји неслагање између уставних прописа о слободи вере и савести и појединих прописа других позитивних закона. Према томе је код нас расправа питања о слободи вере и савести оправдана. У члану 11 Устава од 1931. год. прописано је, као што је то било прописано и у Видовданском Уставу, да се ујемчава слобода вере и савести, да нико није дужан да своје верско осведочење јавно исповеда и да нико није дужан да учествује у верозаконим актима и обредима. Из овога се једино може извести логичан закључак, да је у нашој држави дозвољено грађанима да припадају ма којој вероисповести, или да не припадају ни једној, тј. дозвољено им је да буду без конфесије и да неверују ни у шта, да буду атеисти. У складу са овим прописом Устава су § 177. крив. суд. поступка, § 432. грађ. парн. поступка и прописи закона о заклетвама и заверама од 15. фебруара 1929. год. итд. У § 177. крив. суд. поступка изрично је предвиђено, да ће сведок који не арииада ни једној вероисиовести у место заклетве дати свечано обећање да ће ио сво/ој савести истину казати. У последњем ставу § 432. грађ. парн. поступка наведено је, да ће се уредбом прописати облик заклетве, као и то, која ће лииа моћи дати свечано обећање у место заклетве. Закон о заклетвама и заверама од 15. фебруара 1929. год. овлашћује Министре да сваки за свој ресор ароиишу текстове заклетви и завера. Да је изложено тумачење чл. 11 Устава тачно и исправно позивам се и на мишљења професора универзитета г.г. Слободана Јовановића и Лазе Костића.