Branič

СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И САВЕСТИ ПО УСТАВУ И У ПРАКСИ 27

закључења брака и у Немачкој, Француској, Швајцарској и Турској, да и не помињем и Совјетску Русију, па да ли тамо влада неморал, да ли је тамо породица у расулу? А у нашој је држави потребна обавезна форма грађанског брака више но у једној другој држави, јер постоји велика верска поцепаност, а свака црква је сепаратистичка и онемогућава склапање брака између лица разних вероисповести, односно не признају за пуноважне бракове који су њени припадници закључили у другој цркви. И уместо да наша држава потпуно одвоји цркву од државе, она толерира да поједине цркве својим аутономним уредбама регулишу и брачне и породичне односе, што несумљиво спада у домен државних закона, прописује црквену форму брака и поверава црквама вођење матичних књига, дакле поверава им и послове које би требало да обављају првостепене управне власти. Ако се већ није хтело напуштање црквене форме брака, онда је бар требало признати као факултативну грађанску форму брака. Установом грађанског брака по нужди није се много добило, јер ипак све зависи од свештеника, који треба да изда уверење да је одбио да изврши венчање. Затим, предвиђен је случај кад оба супружника не припадају ни једној признатој верској заједници, али не и случај кад само један супружник не припада ни једној верској заједници. Може ли се и у овом другом случају закључити грађански брак, или се претходно мора покушати код свештеника? А слобода вере и савести? Једина је нада да ови прописи предоснове неће постати закон, односно да читава ова предоснова неће постати закон. Сахрана. Чак и кад човек умре мора да припада некој вероисповести, јер другачије не може бити као поштен и частан човек ни сахрањен. Пре неколико година дневна штампа је била објавила један интересантан случај. Једном познатом београдском грађанину Мојсијеве вере умрла је жена. Јеврејска црквена општина одбила је да је сахрани на свом гробљу. Објашњења су трајала два три дана и за све то време мртва жена је лежала несахрањена. Најзад је тај грађанин прешао у православну веру, заједно са целом породицом, и тек тада је могао да сахрани своју жену на православном гробљу. Стуаање у државну службу. — Услови за ступање у државну службу изложени су у §§ 2, 3 и 4 закона о чиновницима. Ни у једном од тих параграфа не помиње се као услов припадање некој признатој верској заједници, из чега се изводи закључак да је државна служба доступна свима грађанима који испуњавају извесне законске одредбе, без обзира на то да ли припадају некој признатој верској заједници, или некој непризнатој или уопште не припадају ни једној. Међутим у § 68. прописано је да је сваки државних службеник дужан да при ступању у службу положи прописану заклетву. А заклетва је позивање Бога за сведока да је истина све оно што је речено, односно да ће се испунити све оно што се обећа. Очиглецно је да онај који не верује у Бога не може да положи заклетву, јер је то нешто противно његовом уверењу, његовој савести. Законом о заклетвама и заверама од 15. фебруара 1929. год. овлашћени су Министри да сваки за своЈ