Branič

О СМЕТАЊУ ПОСЕДА ГРАЂЕЊЕМ

седа и јачини права не може бити говора у изузетном поступку по тужбама за сметање поседа, онда је неумесно рећи да у горе наведеном случају нема сметања поседа само са тога разлога што је туженик сопственик имања, и „што туженик није сметао тужиоца у поседу права". Што се у поступку по тужбама због сметања поседа мора навести и доказати, ако се жели успех у парници, то је пре свега узнемиравање у мирном уживању поседа, а друго тачно последње стање поседа које је постојало пре овога узнемиравања. Међутим, туженик не може чинити приговор да он има јаче право на посед јер је он власник, нити му тај приговор суд сме уважити, пошто то у сферу овако ограниченог, изузетног, поступка не спада, већ је за редован спор остављено. И сам власник једне ствари може бити тужен тужбом због сметања поседа и та тужба и према њему може успети, ако се ствар налази у поседу другога лица а он тај посед покуша узнемиривати, јер је циљ тужби због сметања поседа повраћај последњег фактичког стања поседа, или његова заштита, било да се тиче поседа ствари или права. Али то не треба мешати са правом на посед, јер се тужба за сметање поседа односи једино на посед, а не на право на посед или јаче право поседа. Очигледно је, да је за правну оцену спорног случаја ирелевантно да ли је онај ко узнемирава власник добра односно права или не, и тужба због сметања поседа допуштена је према свима, па и према самоме власнику, према коме законодавац никакав изузетак у томе погледу не чини. Погрешно је и схватање да је туженикова противправност искључена тиме, што је он преправку своје грађевине предузео на основу дозволе грађевинске власти, јер би иста могла искључити противправност делања само у случају ако онај који има право на приговоре, исте није учинио иако је уредно био позван пред грађевинску комисију. Краинц-Еренцвајг: Стварно право, издање од 1932. год., на страни 102. и 103. разлажу: „Градилац није заштићен од тужбе учесника, ако је почео грађење без грађевинске дозволе, па макар дозвола и не била потребна; даље, ако онај који је овлашћен на приговоре није уредно и правовремено позван пред грађанску комисију, или ако је предузео грађење иако је уложен приговор. У овим случајевима је и сам поседник (као и супоседник) градилишта и сваки поседник каквог стварног или личног права (закупац на пример) на градилишту или земљишту према коме се грађење указује као повреда поседовнога права, овлашћен да тражи да се одмах забрани зидање (рушење), а суд о овоме има што пре да одлучи. О свему овоме има трага и у нашем законодавству, о чему је доказ § 89. Грађевинског закона, чл. 30. Уводног зак. у зак. о суд. поступку у грађ. парницама, §§ 548.-555. гр.п.п. Грађевинска дозвола, сама по себи, не може овлашћивати свога имаоца на незаконите радње па ни на сметање поседа чак ни према оним лицима која су била присутна увиђају који претходи издавању такве дозволе а нису истакла приватно-правне приговоре, са разлога што она не иде даље од констатације да