Branič

СУДСКА ПРАКСА

73

ј , ите био пуномоћник, адвокат одговара за нехат у смислу § 803 грађ зак. (Пресуда I грађ. већа Касационог суда одЗ.-ХН-1937. г. Рев. 1634|37.). Т ЖИ ља А. навела је, да је туженом С., адвокату, поверила посао око нањеног потраживања по меници од 15.000 дин. Међутим тужени је пропуПЛ да протествује меницу услед чега је један одрегресних меничних дужника ^гпао из обавезе а осим тога није, после одобрене забране на покретност дуга л ника п р И бавио уверење о томе да дужник расипа своју имовину и да је потоаживање у опасности, па јој положено новчано јемство по § 399. грађ. суд. пост. пропало. Тражила је да га суд осуди да јој накнади причињену штету у 10 000 дин. услед професионалног нехата. Тужени је изјавио, да није био тужиљин пуномоћник. Све акте — тужбе, забране и лр. саставио је, не као пуномоћник, већ као техничко лице, пошто је тужиља сама те акте потписала и предала суду. Меницу није протествовао зато, што је његово правно схватање било, да не треба изискивати протест, пошто је пре доспелости менице предана тужба за суд. Признао је да је давао савете и упуства тужиљи и да јој је скренуо пажњу на све, што је било потребно али није могао да спроведе, пошто је тужиља водила спор сама. Срески суд за град Београд донео је пресуду, којом је тужиљу одбио од тражења са разлога, што туженик С. није био пуномоћник тужиљин, већ као правни саветник а у неколико као техничко лице, и што је туженик акт о забрани написао према подацима, које му је дала тужиља и она је исти и потписала. Осим тога суд је нашао, да туженик није био дужан да изиште протест због неисплате по меници у питању, јер није имао пуномоћије и у таквој ситуацији на тужиљи је лежала дужност да меницу протествује и да води рачуна о томе. Окружни суд за град Београд није уважио призив тужиљин већ је потврдио нападнуту пресуду среског суда. По нахођењу Окружног суда, правилно је правно схватање првог суда да је тужиља била дужна сама да протествује меницу с обзиром да је она била поверилац по истој меници а да туженик није ■био њен пуномоћник, већ да га је тужиља ангажовала само да јој састави извесне поднеске, које је она сама и под својим потписом употребила. Тако исто, Окружни суд је нашао да је правилно гледиште среског суда, да туженик не може бити одговоран ако је за тужиљу наступила каква штета услед погрешног правног схватања тужениковог да меницу у конкретном случају не треба протествовати. Јер, и ако би се узело да је тужениково правно схватање погрешно, оно не би тужиљи дало право на накнаду евентуалне штете, пошто се из §§ -804., 805 и 807. гр. зак. види да учинилац одговара за штету само онда, ако је она настала његовом кривицом тј. услед зле намере или небрежења учиниочевог а погрешно правно схватање не значи небрежење, још мање злу намеру. Касациони суд уважио је ревизију тужилачке стране, укинуо пресуде првог и призивног суда и правну ствар вратио првом суду на поновну расправу и пресуду са следећих разлога: Основан је ревизиски навод о погрешној правној оцени ствари, јер је погрешно правно схватање призивног суда, да туженик у конкретном случају није био пуномоћник тужиљин зато, што између њих није било писменог уговора о пуномоћју, већ да је тужиља ангажовала туженика само да јој састави извесне поднеске и да према томе туженик није био дужан да се стара о интересима тужиљиним и да с обзиром на §§ 801., 803., 804., 805. и 807. не може бити одговоран за евентуалну штету. Овакво резоновање погрешно је стога, што се ова правна ствар има расправити по §§ 802. и 803. грађ. зак. и §§ 20. и 21. Закона о адвокатима а не по општим прописима о накнади штете, како је то погрешно узео призивни суд, јер је туженик у тужби означене послове а на име за правне савете, које је тужиљи давао у погледу тражења забране као и писања појединих поднесака, био њен пуномоћник у смислу § 803. грађ. зак. Како је пак туженик адвокат, дакле лице коме је законом признато право за давање правних савета, то би он и био одговоран за накнаду штете која би његовим неправилним радом била учињена, без обзира да ли је било писменог пуномоћија или не, пошто је по §§ 20. и 21. закона о адвокатима адвокат овлашћен за давање правних савета без пуномоћија, који је посао дужан да обавља ревносно и савесно, из чега пак произлази, да би одговорност за накнаду штете проистекла и услед небрежења. Услед оваквог правног схватања призивног суда, да туженик није био пуномоћник тужиљин, призивни суд је погрешно нашао, да је тужиља сама крива, што није остварила све оно, на што би евентуално имала право на дан