Branič
76
„Б Р А Н И Ч*
ставити пом. клаизулу и без знања и претходног изричног споразумевања са осталим меничним потписницима и то све дотле док траје рок за подизање протеста пошто се тиме права и обавезе осталих меничних потписника ни у колико не мењају, јер имаоцу менице и без ове клаузуле стоји на расположењу срество изискивања протеста ради одржања обавезе меничних потписника. Ово утолико пре што пом. клаузула није бигни састојак менице § 1. мен. зак. већ обична менична изјава коју овлашћено лице може да стави без обзира на пристанак других заинтересованих лица. Са овде изложеног следује да је и приговор у томе смислу неумесан и неоснован те и приговорач са тих разлога није могао испасти из меничне обавезе. Ад. 2) По § 44. мен. зак. ималац менице мора известити свога индосанта да меница није о року плаћања исплаћена и то у случају напомене „без трошкова" у року од четири дана после дана подношења менице на исплату. Закон претпоставља да је ималац менице у пом, року то учинио а ко противно тврди мора доказати. Приговорач Н. у свом приговору не нуди ни један доказ, у овом и оваквом смислу, те је већ због тога његов приговор неоснован. Но да је ималац менице заиста пропустио нотификовати индосанту неисплату менице у пом. року, ипак то не утиче ни у колико на меничну обавезу индосантову. Он остаје и даље менично обавезан но ако би услед пропуста тога извештаја претрпео какву штету или би доцније његови регресни обвезници постали инсолвентни ималац би му могао одговарати зт накнаду штете но и тада само у висини меничне своте § 44. од. послед. мен. зак. Но то не значи да би индосант-туженик могао то право остваривати путем приговора на платни налог, већ особеном тужбом за накнаду штете, па следуЈе да је приговор и у овоме погледу неумесан. Ад. 3) Што се тиче приговорног навода, да је индосант испао из меничне обавезе са разлога што му ималац није у року плаћања поднео меницу на исплату у смислу § 52. ст. II. мен. зак. суд налази да је такође неоснован, јер по § 27. мен. зак. акцептом се трасат обавезује да меницу плати о доспелости, значи. да се једино меница њему има презентирати у року предвиђеном у § 37. мен. закона на исплату а не и исталим меничним потписницима, те је са овим без значаја, што ималац менице нијеисту поднео индосанту на исплату. Главно је јеаино да се меница поднесе акцептанту на исплату, и кад тај факт није оспорен а на спорној меници постоји клаузула о отпусту од протеста, који у свему замењује протест онда је тужени Н. као индосант остао у меничној обавези а приговор о противном факту без икакве је вредности. Са изложенога суд је одбио извођење доказа понуђених у приговору и на расправи јер исти нису од важности за одлуку по овој ствари те би се поступак само одуговлачио па је и следовала пресуда како у диспозитиву гласи. По призиву туженог Н. Београд. Апелац. суд пресудом својом од 17. априла 1937. г. Пл. 1858. потврдио је побијану пресуду Окр. суда а призив није уважио са разлога: „У конкретном случају спорно је само то, да ли је клаузула, без протеста на спорној меници од стране трасанта У. стављена до истека рока за подношење менице за исплату односно протеста или је то учињено после протека тога рока и какве прзвне последице отуда проистичу за имаоца менице. Чињеничним стањем у побијеној пресуди утврђено је, да је потписник менице У. као трасант пом. клаузулу „без протеста" ставио на поменутој меници по њеноЈ доспелости али у року односно последњег дана рока за протест, да би на тај начин себе и остале потписнике поштедео излишних трошкова око протеста, што је уосталом дозвољеио по § 45. мен. зак. Па како ову клаузулу трасант може ставити и без знања и претходног изричног споразума са осталим меничним потписницима, и то све дотле док траје рок за подизање протеста пошто се право и остале обавезе меничних потписника ни у колико не мењају, јер ималац менице, и без ове клаузуле може да изиште протест ради одржања обавезе осталих меничних потписник.ч, и како меница у питању испуњава све законске услове § 1. мен. зак. а тужени Н. као жирант, индосант, није оспорио свој потпис на пом. меници издатоЈ у Ужицу 9.-XII.-1932. г. на суму од 70.000 то Је Окр. суд правилно поступио кад Је побијаном пресудом одржао на снази мен. платни налог и према туженом Н. Р. Ово утолико пре, што клаузула „без протеста" није битни састојак менице § 1. мен. зак. већ обнчна менична изјава коју овлашћено лице може да стави без обзира на пристанак других заинтересованих лица, те меница која иначе испуњава све законске услове, у важности је без обзира на означену клаузулу т. Ј. да ли је стављена без или са протестом, и како призивни навод под 1. да је Окр.