Branič

110

„Б Р А Н И Ч«

примена слободног судијског уверења ограничена доказним правилима поступка, примени тога уверења ту неће бити места и обратно. Важно је, да све до момента док суд не буде извео доказе против презумпције, примена слободног уверења апсолутно је искључена, а од тога момента па на даље може је бити у колико доказна правила поступка ту примену не искључују код појединог доказа специјално. Једно интересантно питање: може ли суд путем своје ноторности војевати противу садржине оборљиве правне претпоставке? Ако се стриктно тумачи § 366 пар. пост., специјалко речи: „доказ о противноме", „тај се доказ може извести" одговорили би негативно. Ово стога што судска ноторност није доказ већ доказно правило процесног права. Но, има ли се у виду, да суд није везан само за предложене доказе већ да може и сам наредити њихово извођење, а нарочито, да су докази и доказна правила Грађанског парничног поступка подешени тако, да суду пруже највише могућности за проналажење материјалне истине, како би се пресудом међу странкама поставила пуна правичност и право, одговор је позитиван. Д) Право странке државе; домаће обичајно право, привилегије и статути — § 367 Грађ. парн. пост. Судови суде по закону. Правилна функција судова захтева од судија, који врше примену домаћих закона, свеукупно познавање домаћег законодавства. Законе стране државе и домаће обичајно право, привилегије и статуте судије нису дужни а могу их познавати. Познавање иностраних закона може бити последица специјалних студија судија, а могуће је и то, да су такве законе судије познале опажањем током свога судијскога пословања. Домаће обичајно право, привилегије и статуте суд може упознати истим начинима као и право — законе стране државе. Из предњега излази, да ако при расправи једнога спора буде од потребе утврђење закона стране државе, или домаћег обичајног права, привилегије и статута, могу наступити следеће две правне ситуације. Прва, да се страно право, домаће обичајно право, привилегије и статути, који налазе примене у расправи, појављују суду као познати и друга, да они суду нису познати. § 367 став први поступка: „Право које вреди у туђој држави, обичајно право, привилегије и статуте потребно је доказивати само утолико, уколико нису суду познати." Ако се парничари током расправе буду позвали на страно право, обичајно право, привилегије или статуте, а исти су од важности за расправу спора и суду су познати, суд ће предлог странке, који води томе да се ова права односно привилегије и статути утврде, Код примене страног права, домаћег обичајног права, привилегија и статута, који се код суда појављују као познати, искључена је примена слободног судијског уверења и то са истих разлога са: којих је искључена примена тога уверења код судске ноторђости. Како стоји са применом слободног судијског уверења код доказивања страног права, обичајног права, привилегија и статута? За одговор је од важности норма у другом ставу § 367.