Branič

346

,Б Р А Н И Ч"

Заступа гледиште, да је конвенционална казна унапред уговором утврђена накнада штете, која се има платити због евентуалног или парциалног неиспуњења обавезе. Углавном заступа гледиште, које је спроведено кроз Аустриски грађански законик, не објашњавајући природу конвенционалне казне. Поред тога не наводи ни то, зашто је конвенционална казна исто што и накнада штете. Ако је конвенционална казна исто што и уговорна накнада штете, онда зашто се поред уговорне накнаде штете стално употребљава и термин „конвенционална казна." Као што смо напред навели, коментаришући страно законодавство, конвенционална казна по природи својој није што и уговорна накнада штете. Уговорном казном, без обзира на евентуално наступелу штету, осигурава се извршење главног уговора, док се уговором о накнади штете осигурава од евентуално наступеле штете услед неизвршења главног уговора. Доследно томе, веровник би у случају да је уговорио казну, имао право да тражи извршење уговора, стварно претрпљену штету и казну. Ако се пак стане на гледиште, да веровник може тражити извршење уговора и уговорену казну, која треба да претставља уговорену накнаду штете, онда нема потребе да се то зове конвенционалном казном када је то у ствари уговорна накнада штете. Др. Аранђеловић стоји на гледишту, да пошто је уговорна казна уговором унапред утврђена величина накнаде штете, не може се осем ње захтевати још нека накнада због неиспуњења уговора па баш да фактички претрпљена штета и више износи од уговорене казне. Странке су је већ једном одредиле и она се једнострано не може увећати. То је смисао и прописа § 1336 Аустриског грађанског законика, па пошто смо тамо заступали гледиште, да је ова законска установа неоправдана, јер кад већ даје право да се уговорена накнада штете смањи, исти стварни разлози постоје да се дозволи и повећање уговорене накнаде штете у случају да је стварно претрпљена штета већа. Доследно ранијем излагању, мислимо, да смисао конвенционалне казне у Римском праву није био онакав, какав је конвенционална казна добила у теорији и страном законодавству. Јер то није уговорна накнада штете, већ казна која служи за осигурање извршења уговора, поред које, ако се угозори, веровник може тражити и накнаду стварно претрпљене штете. О конвенционалној казни писао је Др. Ђорђе Павловић и Стеван Максимовић, коментаришући одлуке Касационог суда. Оба ова писца говоре о конвенционалној казни као о уговорној накнади штете, заступајући начела спроведена кроз Француски грађански законик. Говорећи о конвенционалној казни, они су се углавном задржали на питању: да ли се код нас уговорна казна може смањити или повећати, с обзиром да у нашем грађанском законику не постоје прописи, који би регулисали питање уговорне казне. Др. Живан ЈТукић у свом обимном чланку више се задржао на конвенционалној казни с обзиром на наше позитивно право. Он углавном заступа гледиште: да је конвенционална казна нак-