Branič

СУДСКА ПРАКСА

369

умре да цело имање тужиочево које после његове смрти преостане он тужени Н. наследи. У прво време туженик је испуњавао све услове уговора и према њетму — тужитељу понашао се као прави син. Али има већ неколико година тужени је изменио то своје држање према тужиоцу и његовој жени, почео према њима рђаво да се понаша, злоставља их, па чак старе и изнемогле туче. Затим је навео да то исто чини и жена туженикова. У прилог свега овога позвао се на уговор о усиновљењу и сведоке из тужбе. Па са разлога овога моли суд да се уговор о усиновљењу између њега и туженог Н. раскине и тужени Н. осуди на парничне трошкове. Тужени Н. у свом одговору на тужбу преставио је, да је заиста њега тужитељ Н. посинио пре 16 год., те да о томе постоји уговор о усиновљењу. Затим наводи да он тужитеља негује и чува како је у уговору предвиђено, а не како је то тужитељ у својој тужби навео, да се он — тужени Н. према тужитељу рђаво понаша, па га чак и туче. Не пристаје да се уговор о усиновљењу који између њега и тужитеља постоји раскине, јер зато нема разлога. Како на данашње рочиште није дошла тужена страна; то је тужилачка страна правдајући своје тужбене наводе предложила доношење пресуде због пропуштања, тако да се уговор о усиновљењу бив. Алексиначког првост. суда бр. 20697/Н-305 од 12. септембра 1922. год. закључен између тужиоца Н. Р. из Пруговца као поочима и туженог Н. М. Р. из Пруговца као посинка раскине и да му на име парничних трошкова плати 1.250..динара. Оцењујући предњи навод тужилачке стране као и предлог за доношење пресуде због пропуштања суд је нашао: Да су наводи тужилачке стране истинити, пошто тужена страна на усмену расправу није дошла и ако је уредно позвана, а у своме одговору на тужбу признала је постојање уговора, -— док за остале чињенице у тужби, а на име да је злостављала тужиоца није успела да оповргне сем обичног порицања. Због тога а на основу §§ 492. и 495. грпп. суд сматра истинитим наводе тужилачке стране, па је и без извођења доказа предложених у тужби — саслушањем сведока — удовољено тужбеном тражењу и донео пресуду као у диспозитиву". По поизиву туженика, Апелациони суд у Београду закључком од 19. октобра 1937. год. Пл. 1577 одбацио је призив, као неблаговремен, са разлога: „Из доставнице Окр. суда у Нишу, приложене актима под бр. 27 види се и утврђује, да је заст. туженика Р. С. адв. примила отправак пресуде окружног суда у Нишу од 7. јуна 1937. год. По-11/37.-8.—23. јула 1937. год. На пресуду окружног суда у Нишу од 7. јуна 1937. год. изјавио је призив туженик и исти предао суду на дан 9 августа 1937. год. Па како је по § 558. грпп. рок за изјаву призива 15 дана и исти почиње тећи од дана када странци буде достављен отправак пресуде, то с обзиром да је отправак пресуде примљен 23. јула 1937. год., а призив предат суду 9. августа 1937. год. дакле по истеку закоиског рока, — Апелациони суд налази, да је призив неблаговремен и стога је донео одлуку као у диспозитиву овог закључка на основу § 565. тач. 2. грпп." По рекурсу туженика, Касациони суд у Београду закључком од 2. марта 1938. год. Рек. 694 укинуо је закључак Апелационог суда са разлога: „Неправилно је налажење Апелационог суда, да је призив туженог Н. изјављен против пресуде Окружног суда у Нишу од 7. јуна 1937. год. неблаговремен. Јер, кад је тужени преко свог заступника отправак наведене пресуде примио 23. јула 1937. год., а призив како је први суд констатовао на истом, да је предат суду 9. августа 1937. год., не може се прихватити као основано резоновање Апелационог суда: да је овај призив у смислу § 558 грпп. неблаговремно суду предат, пошто је изјављен после 15 дана од дана пријема пресуде окружног суда, а ово зато: 1) што овај спор није феријална ствар из § 318. грпп. и 2) што се из парничних списа не види, да је од стране суда донета одлука у смислу које би овај предмет коме је основ тражење раскинућа уговора о уси-