Branič

О ГРАЂАНСКОЈ ОДГОВОРНОСТИ У РУМУНСКОМ ПРАВУ

411

Приметићемо, да систем радничких закона, поменутих мало пре, не усваја сасвим теорију објективне одговорности, пошто су отштете, које се дају радницима, утврђене унапред законом и, по румунском закону, радник је обавезан да такође доприноси (поред доприноса послодавца и државе) и он са своје стране професионалним ризицима, да део одговорности остаје њему на терет. Видимо такође злоупотребу права озакоњену законицима: швајцарским, немачким, бразилијанским, совјетским, и усвојен у пројектима Грађанских законика: румунским, франко-талијанским о облигацијама, итд. У Немачкој аутомобилски саобраћај је уређен законом од 3 маја 1909, а у Румунији законом од 21 јула 1921 год.; у Француској, многобројни законски предлози су покушавали такође да дефинишу карактер одговорности аутомобилиста и да побољшају положај жртве. У другом смислу можемо овде навести француски закон од 7 новембра 1922, који, интерпретирајући чл. 1384 ал. 1, франц. Грађ. зак. (чл. 1000 рум. Грађ. зак.) за случајеве пожара, препушта жртви проузроковане штете терет доказа да је пожар проузрокован грешком држаоца ствари које су проузроковале пожар. Овај је закон један доказ више о растезању члана 1384. По предмету уговорне одговорности да споменемо такође и француске законе о непредвиђености (закон од 21 јануара 1918 и закон од 9 марта 1918), који дозвољавају судијама да испитују околности уговора и да примене одговорности које из њега произлазе. Па зар Румунија није усвојила пре кратког времена један закон о конверзији дугова, који је, олакшавајући осетно положај извесних категорија дужника, пребацио уговорни ризик на терет зајмодавца, у истој мери? Истина је да је румунски зајмодавац често злоупотребљавао своје право и да је био неумерен у својим захтевима (плаћало се до 40% интереса!). Али најуочљивија последица нових теорија грађанске одговорности је та, што су оне навеле јуриспруденцију на један нов пут, где је замењивана претпостављена (презумирана) и проблематична грешка, доказаном грешком; друкчије речено, тражи се, да се пре свега накнади проузрокована штета, избегавајући, у колико је могуће, тешкоће које прате доказ деликтне одговорности. У ствари, треба напоменути да је се јуриспруденција, под импулсом свакидашњег живота, такође трудила, проширујући домен примењивања члана 1384 ал. 1. фран. Грађ. зак. — 1000 рум. Грађ. зак., да утврди нове презумпције одговорности које би се наслањале на стање ствари или лица која су нам на чување поверена. Сувишно је напоменути овде еволуцију француске јуриспруденције која је, после врло живих контроверса о обиму опасности коју може претстављати једна ствар, о чињеници да је ствар била напуштена или је била на чувању код сопственика или намештеника, или под непосредно:.! акцијом човека, итд. свршила тиме, што је примила одговор-гост стања (с!и {аН) ствари не