Branič

СУДСКА ПРАКСА

545

Решењем пак одељка за забране У.Г.Б. бр. 28001/35. од 6. јуна 1936. позвана је тужилачка фирма да у року од 15 дана од дана кад решење постане извршно поведе спор због доказивања права својине на спорном радио-апарату. Туженик је оспорио тужбено тражење наводећи да су се приликом пописа" спорног радио апарата дужници Т. понашали као сопственици истога и нису тражили излучење овог из списка пописа, а сем тога резервисано право својине, које је уговорено између тужилачке фирме и дужника Т. иа спорном радио апарату беспредметно је за трећа лица у овом случају туженика, јер тужилац може ово своје право остваривати само према својим уговорачима а никако према туженику. Оцењивањем навода и доказа обеју парничних страна, суд је нашао да је тужиоца требало одбити од тражења, јер се из саме тужбе види, да је уговор о купопродаји спорног апарата између тужилачке фирме и дужника тужиочевог пуноважно закључен у смислу §§ 531., 225. и 226 грађ. зак. и да је тај уговор постао перфектним, јер постоје сви услови из ових законских прописа. Према томе дужници Ј. и Ј. појављују се према туженику као повериоцу и трећем лицу пуноважни сопственик овога апарата, којим се према њима обезбедио, па услед тога, а у смислу поменутог законског прописа, нема места излучењу спорног апарата из списка пописа, јер је туженик стекао право залоге на истоме. Суд је ценио навод тужбе, да се из приложене закључнице види да спорни апарат остаје својина тужилачке фирме све до потпуне исплате апарата и да му дужници Т. нису исти потпуно исплатили, па је нашао да је тај навод без утицаја на пресуђење ове ствари, јер тај такав уговор веже саме странке које су ово закључиле, а не и туженика као треће лице, чија несавесност у погледу обезбеђења није ничим доказана, а на име да је он знао за тај уговор, нити је пак дужан да за овај зна. Наш грађански законик ни у једном свом пропксу не предвиђа установу резервисаног права својине, нити ставља у дужност савесним прибавиоцима каквог права, да се о томе резервисаном праву своЈине обавешгавају. Све ово у толико пре, што се из саме тужбе види, да је тужилачка фирма своје потраживање према туженицима Т. купопродајну цену утужила, т. ј. тражила извршење уговора о купопродаји апарата, што суд уверава у то, да и сам тужилац признаје перфектност тога уговра о купопродаји". По призиву тужиоца, Окружни суд за град Београд пресудом од 4. октобра 1937. године Пл. 320, преиначио је пресуду Среског суда и тужиоцу признао право својине, са разлога: „Погрешно је резоновање првога суда и противно закону: да између тужилачке фирме и њеног дужника није могло бити уговорено придржано право својине до коначне исплате спорног апарата зато, што је уговор о куповини и продаји перфектан и простом извршеном предајом. Уговарујуће странке ниједним законским прописом нису спречене да могу једну такву клаузулу — „пактум резервати доминии" — по нашем грађ. закону да учине, већ напротив њихова сагласност воља је у смислу §§ 13. и 531. у в. § 539. грађ. зак. према уговору таква какву је износи тужилачка страна. Па када правно још спорни апарат није постао сопсгвеност његовог притежаоца, онда ни туженик није у смислу § 314. грађ. зак. могао стећи заложно право на туђој ствари". По ревизији туженика, Касациони суд у Београду пресудом од 6. јуна 1938. год. Рез. 530 потврдио је пресуду Окружног суда са разлога: „Туженик у ревизији наводи, да се пресуда призивног суда оснива на погрешној правној оцени ствари — т. 4. § 597. гр.п.п. у томе, што је призивни суд погрешно нашао, да се у овом случају може применити принЧ™ „пактум резервати доминии" и да уговор о куповини и продаји може везивати туженика, јер исти није објављен те није био познат туженику. 1уженик је правилно стекао право залоге на ствари истога дужника. Ценећи овај навод ревизије Касациони суд налази, да је исти законски неоснован, јер је призивни суд правилно применио материјални закон, када је удовољио тужбеном захтеву, јер ни један законски пропис грађ. зак. не забрањује пактум резервати доминии — §§ 13. и 538. грађ. зак. — те Ј е продавац могао задржати право својине на продатој ствари до коначне исплате исте, па је у конкретном случају уговор закључен између тужиЦа и тужениковог дужника перфектан и спорни апарат је својина ту-