Branič

ПРИКАЗИ

609

станак светске привредне размене, и показује како је од краја светског рата трговинска политика постала све више протекционистичка. Од 1932. г., када је и Енглеска пришла систему заштитних царина, датира по писцу дефинитиван пораз либералистичке трговинске политике, која у већини држава уступа место аутархијском систему. Г. Драшковић стоји на гледишту да је аутархија немогућна услед привредне међузависности, али да је исто толико немогућно враћање на либерализам. По њему данас се те две тенденције морају помирити, јер свака за себе има своје привредне, политичке и социјалне разлоге: искоришћавање домаће радне снаге и дотиаћих производа с једне стране, и потребу за светском разменом с друге. С тога је писац мишљења да водећи рачуна о домаћој радној снази треба штитити само оне привредне гране које имају услова за развитак. Могућност покретања међународне размене, међутим, он види само уз услов да у заинтересованим привредним заједницама влада сличан стандард живота и сличан културни ступањ, као и унутрашња привредна слобода. Четврта свеска посвећена је расправи г. Љубомира Радовановића „О одвајању цркава и државе у Француској". Писац, за овако мали обим, опгаирно износи развој борбе католичанства и лаичке државе у Француској почев од револуције све до 1905 г., када је донет закон о одвајању цркве од државе. Он показује како је ова борба имала политичко обележје, и како је значила коначно ослобођење од средњевековних схватања положаја човека у друштву као и задатака и циљева државе и њених чинилаца. За г. Радовановића савремена Француска, која „снагом свога народног духа, солидарношћу својих установа, својом демократијом, поштовањем човека и слободоумљем свога јавног живота зрачи међу народима Европе", то је постала тек под режимом верске неутралности и слободе. Пета свеска садржи студију г. Милана Жујовића „Економски и социјални основи Декларације права". За г. Жујовића начела садржана у декларацији прокламованој за време француске револуције су производ филозовских теорија XVIII в., теорија Монтескија, Дидроа, Русоа, Кемеја и других. По њему објашњење томе треба тражити у тежњи француских револуционара да прокламују вечита начела, без обзира на конкретне прилике и потребе. Он у томе налази и разлог што у декларацији није предвиђен и начин како да се његова начела спроведу у живот. Писац показује како је на основу ове тенденције начело једнакости схваћено чисто формално, а не и социјално. Он ово нарочито истиче везивањем начела једнакости за приватну својину, и показује да за редакторе једнакост у грађанским и политичким правима није имплицирала и једнакост у расподели економских добара, ма да су поједине истакнуте личности, као н. пр. Робеспиер, оштро критиковале индивидуалистичко схватање приватне својине. И на начелу слободе писац показује како, у пркос извесним предлозима о њеном ограничавању на материјалном плану (слободе рада и трговине), оно такође остаје чисто формално. С тога он нагиње гледишту да је Декларација скуп изјава платонске природе, збир философских идеја, а не уставотворни акт. У шестој свесци г. Јован Ђорђевић износи проблем „Контрола уставности закона и америчка демократија". Г. Ђорђевић показује смисао контроле уставности закона на разлици између гипких и чврстих устава. Чврсти устави поникли су поглавито из тежње народа да на јасан, одређен и сигуран начин неповратно обезбеди стечене слободе . и права. Њихова битна последица је начело законитости, по коме су потчињени правном норетку не само грађани, већ и саме власти. У С. А. Д., у којима се појавио први писани и чврсти устав света, ово начело употпуњено је начелом уставности. Док начело законитости повлачи потчињавање правном поретку, али без ограничавања акције законодавног тела као његовог творца, дотле је по начелу уставности сама законодавна власт и сам правни поредак потчињен нормама вишег реда: уставним нормама. Писац показује како је начело контроле уставности закона функционисало под непосредним утицајем главних друштвених снага и група, и како се постепено претворило у моћно средство за очување уских групних интереса. Он ово нарочито убедљиво показује на акцији великог капитала, који се супротставио свакој законодавној промени на социјалном и економском) плану, истичући пример целокупног Рузвелтовог законодавства (Кету Веа!