Branič

БЕЛЕШКЕ

611

Десета свеска посвећена је студији г. Милана Владисављевића о „Државоправном положају Хрватске у оквиру Хабсбуршке монархије". Писад укратко износи порекло заједнице Хрватске са Аустро-Угарском, и стварање Угарско-аустријске Нагодбе од 1867. г. као и угарско-хрватске Нагодбе од 1868 г. У државоправном погледу Хрватска је од тада имала тројак положај: према Круни и Аустрији као саставни део двојне Монархије, према Угарској као део њене посебне државне суверености, и најзад као аутономна државно-правна заједница. Улазећи у анализу односа Хрватске према Угарској као и њене аутономије, писац показује како је она била у потпуној зависности од Пеште. И у заједничком сабору и у заједничкој влади Мађарска је доминирала. У Хрватском Сабору ова потчињеност огледала се у превласти Хрватске земаљске владе над Сабором, владе на чијем је челу стајао бан именован од Краља на предлог и премапотпис претседника мађарске владе. Он ово показује и на локалној хрватској управи (жупаније, котари, општине), која није била заснована на начелу самоуправе јер су њени органи у главном били органи централне управе, као и на финансијским хрватско-угарским односима. Писац посвећује један посебан део питањима удруживања у политичким и културним циљевима, и слободи речи, и приказује како је штампа била релативно слободна, док је удруживање у политичкој сврси било забрањено. Он истиче како су се и мимо тога стварале странке, и укратко износи програме и акцију народне либералне странке, унионистичке странке, самосталне странке, странке права (првашке странке), хрватске напредне странке, сељачке странке, и најзад хрватско-српске коалиције. На крају писац улази у анализу спора о Хрватској државности, и стаје између мађарског тумачења које је Хрватској негирало својство посебне државе, и хрватског гледишта по коме је она самостална држава која је Нагодбом слободно ступила у заједницу са Угарском. Г. Владисављевић истиче да су Нагодбом Хрватској признати извесни атрибути државности (политичка националност, језик, застава, грб, територија), али да је она била држава више у формалном него у материјалном смислу. Недостатак стварних атрибута државности Хрватске лежи, по писцу, у контроли мађарске аутономне државне власти над хрватском аутономном државном влашћу, и у чињеници да Хрвати нису имали стварног учешћа у заједничкој државној суверености. Најзад, једанаеста свеска садржи расправу г. Владимира Симића о „Идеолошкнм фронтовима". Г. Симић полази од положаја човека у друштву, и из друштвености, као оквира живота појединаца, извлачи принцип легалитета. Пратећи друштвени развој он показује друштвене и економске основе кризе демократије и нових политичких идеологија, неподударност начела једиакости и слободе у животној стварности. Он истиче утицај друштвеног преображаја у току XIX века на индивидуализам и либерализам, неизбежан прелаз на државни интервенционизам и најзад и на саму појаву двају идеолошки супротстављених фронтова: социјалистичког (соц.-демократског), и комунистичког (и фашистичког) итал. фашизма, нац.-социјализма, рексизма итд.). Писац се задржава на излагању идеологије и карактеристика обеју група, и опредељује се за демократију саздану на интервенционизму. Радомир Живковић.

БЕЛЕШКЕ Извештај о Главној годишњој скупштини Адвокатске коморе у Сплиту. Дне 13. ов. м. одржана је Главна годишња редовита Скупштина Адвокатске комре у Сплиту. После саслушаних извештаја одбора о раду кроз минули период Х1/1937. до Х/1938., скупштина је тај рад једногласно усвојила и одобрила. Извршени су потом избори за трогодишњи период XI/' 1938. до X. 194.1. те су изабрани: а) У одбор Коморе: претседник: Др. Рикард Баи; чланови: Др. Иван Караман, Др. Звонимир Шимунић, Др. Јосип Барбиери,,