Branič
60
„Б Р А Н И Ч"
од привредних институција прима редовно поред плате, која му се даје као награда за рад у садашњости, и пензију од државе као награду за свој рад у прошлости, без икаквог утицаја је на одређивање појма самог занимања. Ово због тога што се то занимање одређује према природи посла који дотично лице редовно и стално обавља и чему оно посвећује сву своју привредну делатност. Повод овом нашем чланку дао је један спор у коме су и Срески суд и Окружни суд стали на једно погрешно гледиште да се на пензионере запослене у установама које подлежу Закону о радњама не могу применити одредбе дотичног закона. У образложењу своје одлуке Окружни као призивни суд између осталога наводи и ово: „...Пошто је тужилац пензионер, које се занимање има сматрати као главно,,..., па тужиоца са том мотивацијом одбија од тужбених захтева. Као што се види из оваквог образложења и првостепени и призивни суд погрешно су схватили појам занимања код пензионера дакле пензионисаног државног службеника, који је ступио у приватну службу и за ову везао све активне радње своје пословне делатности. До оваквог погрешног закључка о својству занимања једног пензионисаног државног службеника, који је упослен у једној установи подложној Закону о радњама и Окружни и Срески суд дошли су само због тога, што су побркали појам награде, која се даје у виду пензије за рад из прошлости са појмом занимања, које је огледало фактичког рада и пословања у садашњости.
Александар М. Митровић, судија Окружног суда — Ужице. Грађагжвжи парнични постуоак •у праксн и теориЈжж Окружни суд у Ужицу, као парнични суд, у правној ствари Р. М. противу М. Г. због повраћаја земље, вредност 15.000 динара, пресудом својом По 18/37. од 2. децембра 1937. год. одбио је тужиоца Р. М. од тражења са разлога: „На основу проведених доказа утврђује се да је спорно: да ли је тужилачка странка спорно имање у 1925. год. дала туженику у реум и ако јесте — да ли је то могла учинити с обзиром на § 471. Гр. с. п., или га је пак тада отуђила — продала туженику. Прелазећи на оцену спорног питања суд је нашао, да су чињенични наводи тужилачке странке у погледу тврђења да је тужилац у 1925. год. спорно имање дао туженику у реум за цену од 1200. динара — истинити, али се ипак није могло удовољити тужбеном тражењу. Ово стога, што је самим признањем тужене странке на расправном записнику од данас — § 362. Гр. п. п. несумњиво утврђено, да је спорно имање тужилац дао туженику у 1925. год. у реум са правом искупа до 1928. год., што ако не би учинио — спорно имање прелази у својину. Овај факат утврђен је и исказима испитаних сведока: М. М и С. М., којима суд