Branič

ЗАБЛУДЕ О ЕТАЖНОЈ СВОЈИНИ

напусти службу као настојник одмах по протеку отказног рока од 14 дана. Сада се поставња питање: шта ће бити са настојником зграде ако се, ирама]ући отказ као службопримац, не буде иселио из стана? У овом случају кућевласник нема никакве могућности да га исели истога дана када му и рок отказа истиче већ је потребно да му легелним путем откаже закуп третирајући га као закупца, при томе водећи рачуна о роковима из § 655 гр.п.п. Претпостављајући да настојник зграде не жели да се исели, у томе се и састоји тај сукоб, он ће се послужити тада свима оним средствима које му закон пружа а то су као што знамо: приговор и призив. Дакле њему закон даје могућност да малтретира свога бившег кућевласника, и знајући да ће спор да траје 4—6 месеци, он за све то време не плаћа кирију и што је главно тиме доводи кућевласника до немогућности да ангажује другог настојника пошто за овога нема стана. Како се може то решити да би се обе странке задоволиле? Једино је решење да се хитно донесе једна уредба која би регулисала однос кућевласника и настојника зграде. Мислим да надлежни треба о томе да поведу рачуна у толико више што се Београд као престоница, а и други наши југословенски градови, нагло развијају, те је потребно да се законом нормирају односи људи који су међусобно повезани заједничким интересима. То је једна хитна потреба, пошто чести сукоби између кућевласника и настојника зграде могли би произвести нежељене резултате.

Војислав Б. Лукић, адв. приправник — Београд. Заблуде о етааг«но| своЈини За чист етажни аротив кооиеративног система И ако парадоксално ипак је тачно, да је код нас регулисано питање подрумских станова (§ 29. Грађевинског закона), а није решено питање реалне сусвојине једне зграде. Васпитани правно у духу Римскога права, својину знамо као тип апсолутног, неприкосновеног и светог права: плена ин ре потестас. Али та догма о апсолутизму права својине у додиру са стварношћу и под притиском убрзане социјалне и економске еволуЦије, доведена је у тешко искушење, јер су њен интензитет и ексклузивитет новим међама сведени у границе о којима наши претци нису ни сањали. Својина је постала и гипка, хуманизирана је, и социјална. И када нам је позната чињеница и најјачи аргуменат индивидуалистичке школе у правном поретку: да је човек, који има своје парче земље и свој кров над главом, конзервативнији и јачи бранилац својих стечених права и најзад, што је најглавније и најважније, да је као такав мање склон револуционарним идејама, а да се по правилу од људи, који трпе све небројене благодети које пружа периферија са својом бе-