Branič

СУДСКА ГГРАКСА

333

Ђ. Ј .тужио је пок. К. Ј., чији је преставник М. Ј., због својине, наводећи да је 27. јула 1922. год. са туженим пок. К. Ј. закључио правни посао о продаји дела наслеђа од покојног му деде М. и да је у моменту склапања уговора као и подизања тужбе био земљорадник. Како није имао довољно земље за отуђење, то је на основу §-а 471. гсп. тражио да се утврди да писмено, закључено између њега и пок. К. Ј. нема законске вредности и да тужиоцу припада заоставштине пок. М., у својину. Тужени М. Ј. је навео да тужилац у моменту склапања правног посла тј, 27. јула 1922. год. није био земљорадник, већ ужарски трговац, о чему је поднео уверење надлежне општине. Срески суд у Ш. донео је пресуду којом је тужиоца Ђ. Ј. одбио од његовог тражења као од тражења неоснованог. У разлозима горње своје пресуде, суд је навео: „... Да тужилац у моменту закључења правног посла није био земљорадник, нити се бавио земљорадњом, те да у овом конкретном случају у опште нема места примени §-а 471. гсп. За важност једног правног посла нема утицаја ако касније у субјектима истог правног посла наступе какве личне промене, јер кад би се стало на то гледиште, па и касније наступеле правне чињенице могу да утичу на важност правног посла, онда правни саобраћај био би несигуран и ни један правни посао не би имао законске важности". По благовременом призиву тужиоца, Окружни суд у Ш., уважио је призив тужиоца, пресуду преиначио и пресудио: да закључени правни посао између тужиоца и пок. К. Ј. нема законске вредности и да тужиоцу припада наслеђа покојног му деде М., у својину. Овакву своју одлуку Окружни суд донео је са разлога што сматра, да за оцену важности закљученог правног посла није меродаван моменат склапања, већ моменат подизања тужбе, а у времену истог тужиоцу је главно занимање било земљорадња, од којег је издржавао себе и своју породицу и није имао довољно земље за отуђење у смислу §-а 471. тач. 4 а. гсп. Касациони суд у Б. уважио је ревизију туженика и преиначујући наладнуту пресуду Окружног суда у Ш. одбио је тужбени захтев са разлога: „ ... У конкретном случају тужилац није био земљорадник, већ ужар, јер је имао протоколисану фирму у времену закључења овог уговора и он се благодијањем предвиђеним у §-у 471. гсп. не може користити, јер је смисао поменутог правног прописа да штити само земљорадника, а не и лица која су се раније бавила другим професијама, па доцније постали земљорадници, и траже да се користе §-ом 471. гсп. за раније закључене уговоре, чиме би се противно духу закона, створио несигуран правни саобраћај и фаворизирали несавесни људи — продавци".

Примедба. — Уредбом о увођењу закона о извршењу и обезбеђењу од 9. јула 1930. год. — чл. 8. остао је и даље на снази § 471. тач. 4 а. гсп. Он има да важи док се не донесе нови јединствени закон о заштити минимума земљорадничког поседа. Неизвесно је када ће овај закон бити донет. С обзиром на компликованост питања не треба очекивати његово скоро доношење, тим пре што су се покушаји ранијих година да се § 47.1. гсп. распростре и на остале покрајине наше земље сломили о отпор самих тих покрајина. У тим покрајинама се желело на првом месту да се сачува слобода и сигурност промета. Има зато значаја да се одлуке по §-у 471. зсп. објављују, јер његово трајање свакако неће бити кратког века. Постоји још један други разлог да се јавност са овим одлукама упозна. Када се ради нови јединствени закон треба да се зна са којим се проблемима у овој материји пракса борила, тако да они у новом закону нађу своје правилно решење. Одлука Касационог суда у овом питању интерсантна је због тога што стоји на гледишту, да је за примену §-а 471. гсп. меродавно занимање продавчево које има у моменту закључења уговора, а не занимање у моменту подизања тужбе за раскид уговора.

1936. год.), доприносимо још један конкретан случај повреде овог законског прописа, санкционисане одлуком Касационог суда.