Branič

414

„Б Р А Н И Ч"

ширењу најопаснијег социјалног зла, које угрожава егзистенционим основима друштва: о проституцији блуду из одвратности према послу или из нужде, а у циљу што луксузнијег и развратнијег живота. 9 ) Блуд уз иосредовање обично има све квалитете проституције. Зло које проституција собом носи је двојако: за особу која се проституише и за друштво. Непотребно је истицати да проституисање једног лица води, тако рећи, његовој физичкој, психичкој и моралној пропасти, и законодавац има разлога да забрани проституисање неког лица. Но код проституције чини нам се да је важније зло које друштво трпи од проституисане особе: за друштво представља већу штету одн. опасност проституисана особа и њена делатност, него што представља њено проституисање по подвођачу. Једна до сада непроституисана особа ако се проституише (направи проститутком) заједница тиме несумњиво губи једног полно-морално здравог члана, и то је штета за заједницу, али је још већа и опаснија штета за заједницу од већ проституисане особе, јер она собом шири венеричне болести и рђаве навике, које уароиашћују здравље и снагу многнх чланова, што се све даље и даље расађује, тако да можемо казати да је проститутка прави расадник венерије и неморала, који сгално угрожавају физичким и моралним снагама заједнице. Већ сама професионална проститутка без посредиика представља опасност. Каква је тек опасност ако њу помаже посредник, нарочити, ако се тако можемо изразити, квалификовани посредник из тач. 2 и 3 § 282 и онај из § 283, сгварајући све нове и нове везе и околину. Сваким новим проширењем делатности проститутке, отзара се нози расадник штетних последица проституције. Више пута ново тло је подесније, пошто је „новароба" или она из тач. 1 § 282 као „млада роба", или пак она из тач. 2 § 282 као „фамилијарна девојка" добро и радо примљена. Треба имати у виду и то да за потребе уносне проституције врло је тешко набавити женске из истог места. Отуда се доводе обично из других места, а то су пак оне проститутке које представљају највећу опасност. С обзиром на све то законодавац због те опште опасности мора забранити ширење сваке просгитуције без обзира на моралност особе, а опасне форме ширења, као што су оне из §§ 282 и 283, мора угрозити тежом казном. Не може се спорити да се лица која се подводе обично налазе у беспомоћном положају и да се ту појављују разне ружне форме експлоатације, лукавства и преваре, ипак би законодавац промашио циљ: сузбијање ширења проституције и стао би више него напола пута, ако би се ограничио на моралност особе. Старија законодавства су заиста код подвођења имала у виду моралност жена, њено доба или пак употребу средстава лукавства и превара и ни из далека нису штитила друштво у толиком размеру од протитутције, као што то чине новија законодаветва. Тако мађарски кривични законик новелом из 1908 у § 43 предвиђа подвођење „поштене женске која није навршила двадесету годину 9 ) Проституцију као социјалну појаву одличну је описао лекар, Ог. ВегпатА А. Ваиег, у свом делу: \Ухе ђ!з{ с1и, \УеШ? \У1еп, 1925. 3. 469—599.