Branič

СУДСКА ПРАКСА

449

прописа јасно излази да, у ствари, наследно право, кћери није повређено, исто као и да она наслеђује по општим прописима о наслеђивању. Не дирајући у то наследно право, законодавац га је једино ограничио утолико што је задрузи оставио право по избору да део наслеђа који се састоји из некретнина исплати наследници новцем, по процени вештака. Када је већ то право задруге такво да се задруга по својој вољи тим правом може користити или не користити, значи да је задруга збиља у праву исплате суверена, али да с друге стране то право не може ићи до таквих граница, да је остављено неограничено право избора времена задрузи, када ће се користити исплатом. Временски ограничити коришћење овим правом, одговарало би општем духу правичности — § 8 Г. з., јер ако би задруга могла то право временски неограничено користити, кћинаследница умрлог задругара била би у таквом положају да би њено наследно право било у неку руку латентно, противно жељи законодавчевој да се једно право, макар и ограничено, и у тој ограничености формира. Ако би право задруге било такво, да она може исплатити кћеринаследници наслеђе по вредности некретне имовине у моменту смрти задругара — декујуса онда би се дошло у такав положај да задруга исплати наслеђе у несразмерно малој вредности, с обзиром на разлику у вредности која се може појавити од дана смрти задругара па до стварне исплате и обрнуто. Ако би се код исплате наслеђа увек узела вредност имовине задругара — декујуса у моменту смрти, онда би задруга била у двојако повољном положају: 1) да бира да ли ће се правом исплате наслеђа у опште користити и 2) да ту исплату изврши онда када јој то, по вредности новца, највише конвенира. Што ће рећи да задруга може чекати да вредност новцу падне, па да тек онда изврши исплату наслеђа по вредности у моменту смрти задругареве, као што је у конкретном случају, где се задруга користи правом исплате после двадесет година од смрти задругареве. Ако се узме да задруга има право да бира моменат исплате кћеринаследници, правичност захтева да се вредност одреди баш према том моменту исплате. Свеједно што је право исплате екс леге, основни је принцип код сваког теретног уговора да мора постојати еквиваленат између давања и примања. А у конкретном случају, ако би се исплата извршила према вредности у моменту смрти задругареве, тај еквиваленат ни приближно не би био постигнут. Обрнуто поступање довело би до тога, да законодавац у овом случају фаворизира један однос, ма и екс леге', где би једна страна била оштећена и преко половине, пио ствара право на раскидање уговорног односа и по § 559 гз. А кад законодавац даје право да се и код вољног уговарања раскине један уговор због тога што је једна странка оштећена преко половине вредности, шта је логичније него сматрати да и код односа у који су странке дошле по сили закона, а који је у крајњој линији ипак уговорни однос, принцип еквивалентности давања и примања мора да остане неповредим. А та еквивалентност се постиже само тако, ако се вредност некретнина које задруга исплаћује наследници задругара одређује према моменту када се задруга правом исплате користи, када се тај однос екс леге остварује". Са правним схватањем Среског суда сложио се и Окружни суд у Шапцу, који је пресуду Среског суда потврдио, а призиве није уважио), налазећи, да је правилно Срески суд нашао да је за исплату наследства кћери умрлог задругара меродаван онај износ, који имање има онда кад се задруга жели правом исплате користити, а не она вредност, коју је имање имало у тренутку смрти декујуса, јер логичним тумачењем прописа §§ 8 и 529 Гр. зак., јасно излази да задружно право коришћења исплате некретнина кћери умрлог задругара није временски неограничено, него је ограничено', што одговара општем духу правичности. Решавајући по ревизи.ји тужилачке стране, Касациони суд у Београду пресудом од 14 фебруара 1939 године сложио се са правним схватањем призивног суда, па је пресуду Окружног суда потврдио из разлога: ,,Правилно је схватање призивног суда да је за исплату наслеђене имовине туженој Наталији, кћери умрлог задругара, меродавна вредност коју та имовина има у моменту кад се задруга својим правом на исплату жели да користи. До оваквог тумачења § 529 Г. з. долази се нарочито