Branič

СУДСКА ПРАКСА

453

Пошто под озаквим околностима не може да живи у заједници са посинком му Т., јер он своје обавезе, по уговору о усиновљењу, не испушава тражио је да се тужени Т. отпусти испод очинске власти. Тужени Т. у своме одговору на тужби одговара следеће: да су наводи тужиоца неистинити, јер он њега добро слуша и негује, а имање обрађује како треба. Поред овога нема места отпуштању испод родитељске власти, јер је он — тужени у тренутку закључења уговора о усиновљењу био пунолетан, па отпустити се испод родитељске власти може само оно лице, које је било под родитељском влашћу до пунолетства, док у конкретном случају он — тужени није никада био под родитељском влашћу тужиоца. Окружни суд у Чачку није усвојио тужбени захтев, већ је исти одбио из разлога: „Из уговора о усиновљењу, поднетог уз тужбу, види се да су тужилац и тржени исти закључили као потпуно правно способне уговарајуће стране. Тако гласи клаузула у истом: „Уговор овај израз је сагласности воље обе уговарајуће стране, које се обавезују да ће исти у свему поштовати". Дакле, стоји уговорна способност странака, ако и преммет о чему се може и дозвољава — уговор сачинити — §§ 531, 537 и 538 г. з. Отац туженог Т. — Гаврило, потписујући овај уговор, само је дао потребан родитељски пристанак — § 141 г. з. Тужбом се тражи отпуштање испод родитељске власти усињеника — туженог Т., који је под ту власт дошао уговором. По § 150 г. з., родитељска власт може престати, ако су малолетна деца закона или позакоњена, била под родитељском влашћу до пунолетства. Међутим, у овом конкретном случају, тужени је дошао под ту уговорну власт тужиоца својом вољом као пунолетно лице, јер је као такво тај уговор и закључило, — па се туженику по тужби да се примени § 150 г. з. и тужени отпусти испод родитељске власти поочима не може удовољити. Овде је родитељска власт специјалне природе установљена уговором: да тужени као нозакоњени син слуша свога поочима и испуњава све друге обавезе у уговору предвиђене, па ако уговорач тужени Т. те уговорне обавезе не испуњава, на тужиоцу је да тражи испуњење односно прекид. Са изложеног не може се тражити примена § 150 г. з. кад тужени није као малолетан био под влашћу родитеља — поочима Ч., већ дошао под његову уговорну власт као пунолетан — правно способан за закључење овог уговора'. По призиву тужиоца, Апелациони суд у Београду није се сложио са правним схватањем првог суда, већ је својом пресудом туженога отпустио испод очинске власти са разлога: „Погрешно је први суд протумачио пропис § 150 Грађанског закона, а наиме, да се усињеници, који су пунолетни, не могу отпустити испод очинске власти. Поменути законски пропис не прави разлике да ли је се усињење извршило за време малолетства или пунолетства усињеиика, већ само предвиђа да се пунолетни синови за какве се сматрају и усињеници усвојени у смислу § 137 Грађанског закона могу отпустити испод очинске власти. Па како се из списа овога предмета види да је тужени Т. пунолетан и да је усињен без икаквог услова и изузећа, то је призивни суд и донео одлуку да се тужени отпусти испод очинске власти". По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду сложио се са правким схватањем призивног суда, па је пресудом својом од 15 марта 1939 год. Рев. 2408/38, потврдио пресуду призивног суда из разлога: „Правилно је призивни суд нашао да пропис § 150 Грађ. зак. не прави разлику да ли је усињење извршено за време малолетства, већ само предвиђа да се пунолетни синови за какве се сматрају и усињеници усвојени у смислу § 137 Грађ. зак., могу отпустити испод очинске власти. Како се из списа овог спора види да је тужени Т. пунолетан и да је био усињен без икаквогуслова и изузећа, то је на ова.ј случај правилно примењен пропис § 150 Грађ. зак. и донета одлука о отпуштању испод очинске власти туженика, а као логична последица тога и одлука о исељењу туженика из куће и имања тужиоца — поочима". /■ д. с. Правда од 30. јуна 1939. год.