Branič

520

„Б Р А Н И Ч'

ипак има богатих епископија, парохија и манастира, добрих школа, па шта више и универзитета! Црква дакле може напредовати и без спреге са државом... Данас се баш у свесним богословским круговима почиње развијати мисао, да се Црква одвоји од државе; и ја сам убеђен да би црквени живот био самосталнији и јаче пулсирао... Министраство Комба, које је 1905 год. извршило одвајање Цркве од државе у Француској, у намери да што више сузбије католицизам, у ствари је постигло сасвим друге резултате! .. И данас сви паметни људи увиђају да је та реформа могла изостати . .. Гистав ли Бон већ јавно износи, да је држава требала да избегне ту сепаризацију, јер ће од ње баш она највише пострадати. . . Г. Перић је, •— види се, — дубоко проникао у суштину хришћанске религије. Ои види, да данашња држава није у стању да обезбеди мир споља и да зато Црква хоће да организовањем држава у једну свеопшту државу, онемогући физичку борбу међу државама. Његове дубоке правне мисли нас просто задивљују а тако исто и схватање најсуптилнијих богословских проблема и ако није богослов ... „Мени лично, — вели он, — и ако сам врло одан Православној Цркви, — Католичка Црква је увек импоновала. Она ми је импоновала својим јединством, својом добром организацијом и дисциплином, великим ауторитетом, у целом католичком свету, Римскога Папе ... Својом универзалношћу, Католичка црква, изгледа, најбоље одговара духу хришћанске Религије, која је општа, која не зна за националност, која обухвата сву децу Божју на земљи, и на тај начин, Католичка црква највише доприноси идеји једне Светске Државе ... Наша Православна црква својом раздељеношћу, добила је у току времена карактер националних цркава са тенденцијом искључивости, која много смета реченој нади Опште Државе Човечанства"... У том погледу, — рекао бих и ја, — нашој Православној Цркви претстоји одиста велика и озбиљна реформа . . . Она се назива „васељенском", али њој с!е Гас1:о недостаје орган, који би све подвојене аутокефалне и аутономне Цркве ујединио у једну недељиву Православну Цркву. 14 )

14 ) Види о овоме опширније Црквено право епископа Д-ра Никодима Милаша. III изд. Београд, 1926. Измене и допуне превео и додатак написао Д-р Радован Н. Казимировић.