Branič

526

„Б Р А Н И Ч"

Нама изгледа да је законодавац у Ванпарничном поступку једним именом и другим, њему сличним изразима, идејно разнолике ствари подразумевао. Час би се рекло да се под речју својевласт крије само вољна способност, час, опет, наслутила би се пуна способност, пословна способност, за коју се зна да се састоји из моћи: права своја држати, с њима руковати и располагати. Једини излаз из ове неодређене ситуације, бар како се нама чини, био би ако би се узело у помоћ тумачење целога текса или чак поглавља, у којима је законодавац употребио изразе својевласт, својевластан, несвојевластан. Ми ћемо се и сада уздржати да дамо своје мишљење поводом истакнутог гштања. Али, када будемо прешли на анализу одговарајућих прописа из Предоснове где се налази почетак дефиниције за својевласт, иначе доста лаконски изнет, тек ћемо тада покушати да пружимо своје гледиште у односу на садржину појма својевласти. Нама изгледа, баш зато ваљда што нисмо стручни у питањима језика, да је ово име непотпуно, пошто оно не би могло приказати цео појам већ само битни елеменат његов. У границама правнога поретка што ће рећи поретка постављеног Уставом и законима који потичу од њега — свака људска особа способна је да има права и дужности то јест, да буде носилац права и дужности, не говорећи о изузетцима који се тичу дужности. Дефиницију личности односно почетка људске личности из Грађанског законика задржала је и Предоснова. При додељивању правне способности људској личности не игра никакву улогу: пол, старост, душевно или физичко здравље (у главном). рођено људско биће или зачето а доцније живо рођено, и т. д. Из свега излази да правна способност није призната другим живим бићима, нити стварима нити, пак, појавама. По својој природи човек је приморан да дела. У правној об ласти мисли се на делање које оставља трага у спољашњем свету, које се налази на домаку чула. Зато радње интимне, унутрашње, извршене у самом човечијем организму не долазе под законску оцену, на пример: размишљање. Поред активнога делања, код човека има и пропуштања, што би се рекло да се особа пасивно понаша у односу на неку одређену ситуацију. Човек своја права и дужности делањем и пропуштањем заснива, мења, укида и преноси. Активно и пасивно држање индивидуе у односу на спољни свет (ово је релативно узето пошто је спољни свет све оно што није у свести) назива се општим именом: делатна способност. У Предоснови и то у § 8 каже се да делатна способност нарочито обухвата и способност да се неко стара о својим пословима (својевласност). Шта би била својевласност? Пошто делатна способност обу хвата својевласност, значи, да се те способности не подударају,