Branič

СУДСКА ПРАКСА

533

По ревизији туженика Касациони суд у Београду пресудом од 14. II. 1939 год. Рев. 2162/38 потврдио 1е пресуду Апелац. суда Пл. бр. 514/38 и налази: „Прелазећи за овим на оцену ревизионих навода о погрешној правкој оцени ствари, Касациони суд налази, да су и ови наводи неосновани са следећих разлога: из утврђеног чињеничног стања види се да су тужени Ђ. и пок. Т. били одељени и живели у инокосном стању у коме их је затекла и смрт Трајкова. Даље се види и то да је тужени по Трајковој смрти прешао у његову кућу и почео живот и рад у заједници са својим синовцем, а малолетним сином Трајковим, Милутином који је 40 дана по овоме умро. Међутим, иако се из свега изложенога види, да су у конкретном случају били испуњени сви услови, који се за стварање задружног односа траже — § 507 Грпп., Касациони суд налази да између туженика и пок. Милутина није овакав однос био успостављен. Ово стога што се задруга између поменутих лица имала образовати спајањем двеју инокосних кућа, а неоспорно је да је поч. Милутин био малолетан и као такав није могао сачинити никакав уговор, којим би и обавезе на себе примио, какав је и уговор о задрузи, без одобрења свога старатеља. Стога, без обзира на то што би према околностима и условима под којима су тужени и поч. Милутин у означено време живели, пунолетна лица у оваквом случају основали задругу, тужена страна и малолетни син поч. Трајка то нису могли, јер је овом последњем за склапање уговора о задрузи недостајало одобрење стараоца — §§ 39Ј, 533 Г. з. и § 53 Закона о старатељству." Братислав Ћелошевић, адвокат — Лесковац. Адвокат може да уговори награду за свој рад, и погодба се има односити на награду, а не и на трошкове, он има права да поред награде тражи и трошкове. Али закон под трошковима подразумева само готове издатке а не и награду, коју суд установљава за адвокатски рад. (Пресуда Касационог суда, оделења Б, из Новог Сада Рев. 531/34 од 19 маја 1938 године). У нравној ствари Ј. Р. противу М. М. тужилац је тужбом тврдио да је туженог заступао у разним парницама, па му припада на име награде, таксе и трошкова 15.278 дин. аконто тога примио је 3.303 дин. а ресто у 11.965 дин. моли да се тужени обвеже на плаћање. Тужени је молио одбшање тужбе, пошто је са тужиоцем уговорио каграду за цео посао 1000 дин. без икаквих трошкова, коју му је своту на захтев послао 1021 дин. Није он овластио да подиже више меничних тужби, већ да утужи мен. тужбом. Првостепени суд је нашао, да је тужилац уговорио паушалну награду од 1000 дин. за пом. спор. за наплату 19.000 дин. Па је у смислу §§ 21 и 27 закона о адвокатима имао утужити менице једном тужбом обзиром на јединственост посла а не појединачно, пошто би све смањило трошкове, а он је напротив нагомилао трошкове властодавцу туженоме. Према томе тужиоцу у колико припада трошак, може се досудити само за једну меничну тужбу од 19.000 дин. више готови издаци, у коме случају та свота не би прешла 3.000 дин., а пошто је примио више, то му не припада парнични трошак. Навод тужиоца да је менице морао утужити појединачно због разних рокова, суд није уважио јер су у моменту преузимања заступања све биле доспеле. Па 1е са свега овога срески суд у Б. Т. под бр. П. 452/933 од 31. јануара 1934. г. донео ову пресуду: „тужбу одбио" итд. Но по призиву тужитеља Окружни суд у С. под бр. Пл. 422/934 од 17. априла 1934. г. изрекао је пресуду: Призив се тужитеља делимично уважава, те се нападнута првостепена пресуда Среског суда у Б. Тополи бр. П. 453/933/10 делимично преиначује тако, да се тужитељевој тужби делимично места даје и обавезује се тужена, да у року од 15 дана под теретом принудног извршења плати тужитељу 4.996 дин. итд. а са ових разлога: Из првостепеног доказног поступка, а нарочито из писма од 13. јануара 1933 г. проистекло је, да је тужена страна ставила тужиоцу понуду, да њено потраживање против К. Л. судским путем наплати уз паушални хонорар за цео посао и надокнади таксене пристојбе; да је на ово писмо тужилац одговорио туженој фирми са писмом од 3. II. 1933