Branič

544

,Б Р А Н И Ч"

„Основани су рекурсни наводи тужиочеви, а на име да је првостепени суд погрешно одбио тужиоца од тражења парничних трошкова због тога, што тужилац није поднео трошковник. Погрешно је првостепени суд у конкретном случају применио пропис § 156 гр. п. п. По § 156 гр. п. п. о дужности накнаде трошкова одлучиће се без предлога странке, ако је на време поднесен трошковник. Овај се прогшс, према томе, односи само на случаЈеве кад странка није ставила предлог да суд одлучи о трошковима поступка и само у том случају је подношење трошковника формална претпоставка досуђивања трошкова. Како је тужилац у конкретном случају предложио да првостепени суд осуди тужену страну на плаћање трошкова првостепени суд је погрешио што, према § 143 гр. п. п., и с обзиром да је тужена страна потпуно подлегла у спору, није изрекао одлуку о трошковима у смислу тужиочевог предлога". Као што се види предња одлука рекурсног суда је правилна и на закону заснована. Др. Бор. Д. ПетрОБић.

Породични додагак је саставни део принадлежности, — а не припада детету за које се прима. Тужиља је претставила у тужби да је туженик, њен муж, примао почев од маја 1932 год. па до јула 1935 год. породични додатак на скупоћу за њихово женско дете Р. на благајни фабрике дувана, иако је дете било код ње на издржавању за то време. Зато је тражила да га суд осуди да јој плати сав примљени додатак, у суми од 5325.— дин. Туженик није признао овај тужбени захтев зато што је осуђен правноснажном пресудом Окружног суда на плаћање издржавања свога детета тужиљи и то за време од 9 маја 1931 год. па до 18 јуна 1932 год. по 50.— дин. месечно, а после тога времена по 140 дин. месечно све до свршетка седме године детета. За обезбеду ове наплате стављена му је и забрана на принадлежности. За овим је први суд, на основу изведених доказа, пресудом одбио тужбени захтев, налазећи поред осталог да породични додатак на скупоћу улази у састав принадлежности чиновника и припада чиновнику, а не лично детету, а дете према своме оцу има право на издржавање — §§ 112, 115 и 117 г. з. То је право и признато Р. у овом случају и она не може поред издржавања по пресуди, тражити и повраћај додатка на скупоћу који је примио туженик, њен отац, јер би у том случају дете примало двоструко издржавање. Ову пресуду је одобрио призивни суд, а Касациони суд је потврдио пресуду призивног суда налазећи следеће: „Неоснован је ревизијски разлог о погрешној правној оцени спорне ствари, јер је правилно нахођење призивног суда да је додатак на дете део принадлежности државног службеника који припада њему. Неосновано је нахођење ревизије да додатак на скупоћу, за дете припада лично детету, а не службенику, јер овај додатак претставља само извесно повећање личних принадлежности службеника, који издржава своје дете. То се види баш из чл. 7 ст. 4) Уредбе о додацима на скупоћу државних службеника (бр. 10990/1 од 12 марта 1932 год.) по коме пропису овај додатак прима изузетно жена иако није државни службеник, само у оном случају ако је дете код ње на издржавању. У конкретном случају туженик је као родитељотац осуђен пресудом Окружног суда да плаћа тужиљи за издржавање детега своту месечно. Према томе терет издржавања њиховог заједничког детета пада на туженика и он је тај који сноси издржавање детета, без обзира што се само дете налази код тужиље као своје мајке. Стога кад туженик сноси терет издржавања детета на основу наведене правноснажне пресуде, онда према наведеном чл. 7 ст. 4) поменуте уредбе њему и припада додатак на скупоћу за ово дете, пошто је пријем овог додатка везаи за терет издржавања као што је горе наведено". * По § 21 Зак. о чиновницима принадлежности чиновника деле се на плату, положајни додатак и лични и породични додатак на скупоћу. Према