Branič

СУДСКА ПРАКСА

545

томе не може уопште бити спорно да је /„додатак на дете", како се то популарно зове у ствари део принадлежности и да стога једино може припадати само државном службенику, који га прима. Уредба о додатцима на скупоћу државних службеника, садржи једну изузетну одредбу по којој је било предвиђено да ће се овај додатак на скупоћу исплаћивати мајци детета која није државни службеник ако је дете код ње на издржавању, а она је разведена или живи одвојено од свога мужа, државног службеника. У овом спору мајка једног таквог детета тражила је да суд осуди њеног мужа од кога она одвојено живи, да јој плати сав онај додатак који је он примао за дете, које је код ње на издржавању. Судови су стали на гледиште да мајка не може тражити од мужа овај додатак на дете иако је дете код ње на издржавању, зато што дете није на терету мајке у погледу издржавања, пошто је отац детета осуђен већ од стране редовног суда на плаћање издржавања детета мајци, његовој одвојеној жени. Судови су нашли, сасвим правилно, да жена која издржава дете прима овај додатак само изузетно као олакшање свога терета што издржава у исто време и дете свога мужа, државног службеника, зашта он од државе прима овај додатак као извесну помоћ. Али кад терет издржавања детета, и поред тога што је дете код мајке, а не код оца државног службеника, пада на оца, тиме што он даје по пресуди редовног суда месечно издржавање, онда престаје примена овог прописа Уредбе о додатцима и муж има да прима додатак на дете. Судови су у овом случају учинили разлику између терета издржавања и чувања. Јер иако мајка> можда дечије среће ради, како то каже § 118 г. з. чува дете, ипак може терет издржавања пасти на оца у виду плаћања месечног издржавања. Зато је ова одлука Касационог суда правилно протумачила смисао чл. 7 става 4 Уредбе о додацима на скупоћу. Привредни Преглед, од 8 јула 1939 год.

Наследница која је имање продала задржавајући право доживотног уживања има право на уживање продатог имања, без обзира на право ако је оно угшеано у јавне књиге пре купца. У једном конкретном случају тужбом је претстављено да је тужиља, на основу уговора о купопродаји, пренела спорну парцелу по земљишним књигама на купца Ђ., но под теретом њеног доживотног уживања. Међутим, спорна нарцела налази се у државини туженог, који тврди да је кугшо од мужа и сина тужиљиног, иако она њима није одобрила да ову парцелу отуђе. Тужена страна пориче тужбе и наводи да је спорна парцела била својина мужа тужиљиног односно сина тужиљиног, и да је парцелу купила од њих, те тужиља не може бити њен сопственик. Срески суд у Смедереву усвојио је тужбени захтев: „Исказима обеју парничних странака утврђено је да је тужиља била власник спорне парцеле на основу наслеђа од сина Б., поднетим закључком земљишнокњижног суда утврђено је, да је тужиља спорну парцелу отућила, задржавши за себе право доживотног уживања, које је и у земљишну књигу убележено. Поднетом признаницом, потписаном од покојног Б., сина тужиљиног, као и од покојног В., првог мужа тужиљиног, утврђено је, да је В. спорну парцелу продао туженом (§§ 641—676 Грађанског закона). Према томе тужиља тражи да јој се спорна парцела уступи у државину и на доживотно уживање, будући је она њена својина по оспову наслеђа, па је она продала трећем лицу, задржавши право доживотног уживања, а тужени јој тражење оспорава, наводећи да је спорна парцела његова својина по основу купопродаје, па, према томе, да он има права и на државину. Према § 298 Грађанског закона „ко пре на једну ствар непокретну у књиге јавне буде уведен, онога је ствар". Па како је, према изложеном, утврђено да се тужени на спорну парцелу уопште није укњижио, а тужиља се, по основу наслеђа на исту убаштинила, па је потом исту отуђила, а своје право доживотног уживања на истој такође у земљишну књигу уписала, то према одредби напред цитираног законског прописа, она има право на државину спорне парцеле".