Branič

СУДСКА ПРАКСА

547

М. исплати из депозита тужиочевог износ од 87.244,95 динара, па како је овај закључак био незаконит, тужилац је уложио рекурс и закључком Апелационог суда у Београду правноснажно је пресуђено да је поменута исплата из депозита незаконито извршена. Пошто му је оваквим радом судија причињена штета, то је тражио да му држава положи у депозит горшу суму. Тужена страна истиче да је тужба неуредна, јер је тужилац у смислу § 78 Закона о чиновницима био дужан да тужбу управи против оних државних службеника, чијом му је одлуком причињена штета, а не само да тужи државу. Даље истиче да је тужбено тражење неумесно, а и када би било места тужбеном тражењу оно је застарело, па предлаже да се тужилац одбије од тражења. Окружни суд за град Београд усвојио је тужбени захтев и државу осудио да је дужна да положи у депозит спорну суму. У погледу умесности и застарелости тужбе суд је навео следеће образложење: ј,,Суд је ценио и навод тужене државе да је тужба неуредна, јер тужбени захтев није управљен у смислу § 78 Закона о чиновницима и против оних државних службеника чијом је одлуком причињена штета, па је нашао да је неуместан — члан 25 Закона о судијама. Исто тако ценио је и материјално правни приговор застарелости па је нашао да је неоснован са разлога што се има узети да је тужилац, као корисник депозита, за штету сазнао по пријему закључка Апелационог суда, којим је укинут закључак Београдског трговачког суда о наређеној исплати, а од тада до дана поднете тужбе, 7 априла 1937 године, није протекло више од 9 месеци — члан 25 Закона о судијама. По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду усвојио је правно схватање првог суда па је пресуду Окружног суда потврдио. У поглсду застарелости тужбе Апелациони суд у својој пресуди насодк следеће образложење. „Неоснован је навод тужене стране да је Окружни суд погрешно рачунајући рок застарелости од дана када је тужиоцу извршена предаја закључка Апелационог суда, наводећи да је овај рок требало рачунати од дана сазнања за штету. Овај призивни навод је неоснован са разлога који је Окружни суд навео у образложењу своје пресуде, а на име са разлога што и Апелациони суд сматра, да се по закону има узети да је тужилац као корисник депозита за штету сазнао на дан кад му је поменути закључак саопштен, јер је тада дошао до сазнања, да је исплата незаконита. Без утицаја је на пресуђење овога спора то што је Окружни суд пропустио да утврди дан када је примаоцу предат поменути закључак Апелационог суда, јер је Апелациони суд, упуштајући се у оцену овог питања, нашао да се из констатације Апелационог суда о дану експедовања поменутог закључка Трговачког суда види да је та експедиција извршена на дан 6 јула 1936 године те ако би се узело да је закључак одмах сутрадан достављен тужиоцу, до дана подизања тужбе, 7 априла 1937^године, није прошло више од девет месеци, колико се за застарелост тужбе тражи". По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду није усвојио правна разлагања првог и другог суда, већ је пресуду Апелационог суда преиначио и тужбени захтев одбио због застарелости са разлога: „Погрешио је призивни суд када је нашао да тужба није застарела, а на име: По члану 25 Закона о судијама застарелости тужбе, о којој је реч у овом спору, почиње тећи или „од дана када је одлука из које штета произишла парвноснажна постала" или „од дана када је оштећеник за оштећење сазнао". Призивни суд је правилно искључио први моменат, јер одлука, из које се претставља да је штета произишла, не може никада постати правноснажна, пошто је поништена закључком Апелационог суда, те у случају кад би се узео овај моменат као почетак рока, ова тужба не би никад застарела, што је противно изрнчној одредби овог законског прописа, да све ове тужбе без изузетка застаревају за девет месеци. Због тога је призивни суд правилно узео почетни рок за застарелост дан када је тужилац сазнао за оштећење, јер је у овом случају претстав-