Branič

546

„Б Р А Н И Ч"

По призиву туженика, Окружни суд у Смедереву није усвојио правно схватање првог суда, већ је пресуду Среског суда преиначио и тужиљу одбио од тужбеног захтева: Неоспорно је да је тужитељица после смрти свога сина Б. постала наследница, заједно са својом ћерком Ж., целокупне његове заоставштине у смислу § 402 г. з. Тиме су на њу прешла и сва права и обавезе њених предходника — § 394 г. з. Поднесеном признаницом доказано је да је туженик још 6 августа 1932 године купио од тужитељичиног мужа В. и сина Б. за 3000 динара имовину, за коју је међу страикама неоспорно, да је то спорна парцела и да је тужени куповну цену исплатио продавцу. Према изложеном у односу на странке уговорнице својина на спорну парцелу прешла је на туженика као купца још за живота пок. Б., па је и тужитељица као наследница уговорне странке — продавца, дужна поштовати примљене обавезе по уговору. Чињеница да је закључком Среског суда у смислу § 140 В. п. и § 84 3. о земљишним књигама, на основу извршне одлуке о уручењу заоставштини Б., тужитељица укњижена као власник на спорној парцели и да је ову парцелу доцније продала своме другом мужу Ђ., задржавајући право доживотног уживања на истој ирелевантно је за иресуђење овога спора. Ово стога што се тужитељица овде не појављује као треће лице према туженику, са конституисаним правом својине по земљишним књигама, да би се могла користити правом из § 293 г. з. како је то погрешно нашао првостепени суд, већ она као наследница правно претставља лице од кога изводи право иа заоставштину; дакле, продавца као уговорна странка и то у погледу свих права и обавеза. Стога и њено уживање на односну парцелу по земљишним књигама не може имати никаква правна дејства према туженику. Пропис § 298 г. з. могао би доћи до примене само у спору туженика и трећих лица, а не и продавца односно њихових наследника. Према изложеном, туженик, који иначе има у државини спорну парцелу, према тужитељици појвљује се као власник исте, те као такав искључује тужитељицу у искоришћавању права уживања. По ревизији тужиље, Касациони суд у Београду, није усвојио правно схватање призивног суда, већ је пресудом од 25 маја 1939 године преиначио пресуду Окружног суда и тужиљи признао право уживања: „Кад је чињеничким стањем утврђено да је у корист тужиље дозвољена укњижба права доживотног уживања на спорно земљиште (§ 4 у в. § 9 Закона о земљаним књигама) онда овај упис важи све дотле док се редовним путем у смислу закона о земљишним књигама не избрише. Овај књижни упис има пуноправно дејство све док се не избрише и тужиљи у конкретном случају припада несумњиво право да држи и ужива спорно земљиште без обзира на евентуална права купца спорне парцеле и евентуалне обавезе наследника-продавца спорног имања. Нахођење призивног суда да се тужиља не може користити тиме што се укњижила као власник на спорној парцели и ову парцелу доцније продала своме другом мужу Ђ., задржавајући за себе право доживотног уживања, стога што се она не поЈављује као треће лице према туженику, већ као наследница правно претставља лице од кога изводи право на заоставштину, погрешко је са разлога што тужиља своје право заснива на упису у земљишне књиге (§ 9 Закона о земљишним књигама) а туженик на основу купопрадајног уговора није постао сопственик спорног имања, јер пренос истог на њега од ранијег продавца није извршен, већ је тужиља као ранији власник, у јавне књиге уведен, уједно пренела право власништва на спорном имању на мужа јој Ђ., од кога своје право уживања изводи (§ 298 Грађанског закона и §§ 4, 9 и 21 Закона о земљишним књигама)". Правда, од 20. августа 1939. год. Застарелост тужбе по § 25 Закона о судијама почиње тећи од дана када је оштећеник сазнао за оштећење а не од дана када је сазнао да је судска радња незаконита. У једном спорном случају тужбом је претстављено да су судије Трговачког суда у Београду донели на дан 7 априла 1937 године закључак да М.