Branič

СУДСКА ПРАКСА

обвеже, према чему ју је он неовлашћено потписао на спорној меницп па и новац за њу примио. Потврда пуномоћија не одговара меничном закону, јер у њој није констатовано, да јој је пуномоћије прочитано у оном делу, које говори о овом овлашћењу, да је менично може обвезати § 98 меничног закона. Зато је тужена Д. предложила, да се поменути платни налог стави ван снаге. Срески суд за град Београд пресудом од 5 јануара 1939 г. Мен. бр. 7665/37 укинуо је платни налог са разлога: По § 98/Ш Меничног закона, власт која потврђује пуномоћије, које неписмено лице издаје и у коме пуномоћника овлашћује, да га менично обвеже и на меници потпише, с обзиром на строгост меничних изјава, потребно је, да у потврди изрично констатује, да 1е властодавац овластио пуномоћника, да га менично обвеже, и да у том смислу у име његово даје меничне изјаве и да га потписује као неписменог. Ова клаузула није ушла у потврду пуномоћија и како тужена Д. пориче обвезу по меници, то суд сматра, да је пуномоћник М. није могао менично обвезати нити потписати као неписмену, јер на то није био овлашћен. Поред тога, тужена Д. није овластила М. да прими новац по тим и таквим меничним обвезама, јер и кад би пуномоћије било уредно, оно је наметало дужност пуномоћнику, да властодавку Д. за сваки такав посао мора обавестити ради закључења сваке меничне обвезе, по којој је она једино могла тражити новац а не пуномоћник. Првим делом пуномоћија: „да може примати новце и новчане вредности", суд сматра да се пуномоћник није могао користити и примати новце и по меничним задужењима, јер на то није овлашћен у специјалном делу пуномоћија у коме се овлашћује М. за закључивање меничних обавеза и потписивање меница. Навод и тражење тужиочево да, у случају да суд усвоји гледиште тужене, да није менично обвезна, да ову осуди на плаћање, јер је онда то грађанска обвеза, суд није усвојио, већ то право препушта тужилачкој страни, да поднесе особену тужбу — § 502 Грпп. Навод пак тужене стране о саслушању странака, да тужена није овластила пуномоћника М. да је менично обвеже без њеног знања, суд је одбацио, јер је нашао, да 1е непотребно са разлога напред изнетих, да пуномоћије није саобразно закону. Окружни суд за град Београд пресудом од 29 августа 1938 г. Пл. 592/38 потврдио је горњу пресуду среског суда. Касациони суд није уважио ревизију тужилачке стране, већ је уважио пресуду призивног суда налазећи, да поднето пуномоћије на основу кога је М., као пуномоћник, потписао тужену Д. као неписмену на утуженој меници, не садржи онакву потврду, каква је у § 98/Ш Меничног закона предвиђена за пуномоћије, којим се пуномоћник овлашћује за давање меничне изјаве за неписмено лице. Ово с тога што у потврди није стављено, да је оно прочитано туженој Д., те је, према томе, правилна правна оцена призивног суда. Пресуда Касационог суда од 14 септембра 1939 год. Рев. 251/39. И наследници умрлог могу удови оспорити право уживања на заоставштини због њеног вероломног напуштања мужа (§ 417 Грађ. зак.). Тужиља Јулка, поступајући по решењу Среског суда за град Београд, којим је упућена на парницу противу тужених, навела је, да има право удовичког уживања на једној трећини имовине пок. Младена, као на делу свога мужа поч. Милутина, који му по тестаменту оца, поч. Младена, припада а њен муж поч. Милутин није је лишио тога права. Тужени Ж. и Д. нису признали тужбено тражење истичући да тужиља није живела са мужем, пок. Милутином, па је самим тим изгубила право на удовички ужитак. Срески суд за град Београд пресудом од 1 јуна 1937 г. П. 3092/37 одбио је тужбени захтев са следећих разлога: „Из уверења од 14 августа 1931 г. које су издали Л. и С. а које је потврђено од општинског суда у Београду 3 септембра 1931 г. види се, да су ови посведочили, да је тужиља још 1900 г. без повода напустила свога мужа и да му се није враћала па чак ни на дан његове смрти. На друге доказе странке се нису позвале, те 1е суд нашао, да је доказано, да је тужиља свога мужа без повода напустила и све до његове смрти живела одвојено од њега. По §§ 412 и 417 Грађ. зак. удовица, после мужа