Branič

610

„Б Р А Н И Ч"

заостала, нема права на уживање његове заоставштине, ако је у времену његове смрти живела одвојено било по судској пресуди или кривицом удове. Како је напред наведеним уверењем доказано да је тужиља без повода напустила пок. Милутина и тиме нарушила своје брачне дужности, наложене јој §§ 108 и 110 Грађ. зак., то је таквим поступком изгубила право удовичког уживања његове заоставштине, на којој би иначе у смислу § 413 Грађ. зак. имала право. Како тужилачка страна никаквим доказима није обеснажила било решење од 13 априла 1937 г., било уверење од 14 августа 1931 г., нити понудила доказе за то, то је суд пресудио као у диспозитиву". Окружни суд за град Београд, као призивни, уважавајући призив туженичке стране, преиначио је горњу пресуду среског суда и пресудом својом од 29 августа 1938 г. Пл. 612/38 досудио тужиљи право удовичког уживања на спорном имању, нашавши, да Је основан призивни навод о погрешној правној оцени спорне ствари. На име, погрешно је срески суд нашао, да тужиља услед тога, што је, без повода, напустила свога мужа и није му се враћала до његове смрти, нема права на удовичко уживање његове заоставштине, јер, по налажењу призизног суда, оспоравање права законитој жени услед вероломног напуштања, припада само њеном мужу, пошто је то лично право и према § 394 Грађ. зак. не прелази на наследнике. Како тужени нису поднели доказе, нити су тврдили, да је пок. Милутин, муж тужиљин, за свога живота покренуо питање тужиљиног вероломног напуштања, нити ју је пак лишио права уживања његовог имања, то тужиља, према § 413 Грађ. зак., има право удовичког уживања његовог имања. Касациони суд је преиначио пресуду окружног суда и тужиљу одбио од тужбеног захтева са следећих разлога: „Призивни суд налази да тужиља има право удовичког уживања на заоставштини свога мужа и поред утврђене чињенице, да га је она вероломно напустила још 1900 год. и да од тада према њему није испуњавала дужности из §§ 108 и 110 Грађ. зак., јер, по нахођењу призивног суда, оспоравање права удовичког ужитка законитој жени услед вероломног напуштања припада само њеном мужу, пошто је то лично право и према § 394 Грађ. зак. не прелази на наследнике. Овакво правно разлагање призивног суда погрешно је с тога, што право удовичког уживања тангира интересе наследника, кош би вршењем тога права били оштећени, те према томе они могу истицати све оне чињенице, услед којих удова не може уживати заоставштину свога мужа и доказивати, да је она то право изгубила. Па како је у конкретном случају, као што је већ речено, утврђено, да је тужитељица свога мужа пок. Милутина вероломно напустила и тиме нарушила брачне обавезе из §§ 108 и 110 Грађ. зак., то је по §§ 412 и 417 истог зак. изгубила право удовичког уживања његове заоставштине, које би јој по § 413 Грађ. зак. припадало". Пресуда Касационог суда од 16 септембра 1939 год. Рев. 77/39. Тих. М. Ивановић, секретар Касац. суда у Београду.

Пред којом се влашћу има спровести поступак извршења кад је захтев за извршење заснован на осудном решењу донетом по прописима старог грађанског поступка. При осудама по кратком поступку, судови су били дужни по старом грађанском судском поступку, да по службеној дужности пишу полицијској власти за извршење — § 454 г. с. п. По Једном познатом формулару, судови су примењујући ово законско наређење, тражили од полицијске власти да, уколико дужник не плати дуг у остављеном му року, сама изврши наплату. Поступање по овом налогу суда међутим, колико је нама познато, није вршено пре него што се странка обрати за извршење, па и у том случају наплата егзекутивним путем зависила је у првом реду од тога, да ли ће предлагач извршења положити потребну дијурну и испуниги друге формалности, које је захтевала полицијска власт. Ступањем на снагу Закона о извршењу и обезбеђењу од 9 јуна 1930 год. (Сл. нов. бр. 165—1,Х11 од 23 јула 1930 год.) судска власт постала је