Branič

О ИСКЉУЧЕЊУ УДОВЕ ИЗ УДОВИЧКОГ УЖИВАМ-.А

63»

рута, већ да је се то право, као лично право, смрћу њенога мужа гасило. Исто тако, потребно је да се, паралелно са овим првим досадашњим гледиштем јуриспруденције, обазремо и на нову судску праксу, изражену у овој најновијој одлуци Касационог суда, која напротив налази да и наследници могу оспоравати удови ираво уживања, ако се утврди да је ова свога супруга вероломио оставила. Као што смо напред навели, према досадашњој судској пракси једино је припадало право мужу, да он за живота покрене питање жениног вероломног напуштања у циљу лишења права удо вичког уживања и када се ови узроци вероломног напуштања утврде, удова је губила право уживања заоставштине ео 1рзо, н* нр. случај код Ивановића судске праксе за 1930 год., стр. 102. Према томе, да би било места искључењу удове из уживања за оставштине покојникове због њеног вероломства, нужно је било да је то вероломство учињено за живота супруга и на његову иницијативу. Нема ли те иницијативе од стране супруга за време његова живота, нико други ово није могао покретати и учинити, већ је то право престајало смрћу покојниковом, пошто се сматрало да је то јиз т регвопат. Насупрот томе гледишту, поникло је ново гледиште у цити раној одлуци Касационог суда да право оспорења удови уживања покојникове заоставштине у случају вероломног напуштања свога мужа, не сматра се угашеним смрћу супруга и да то право прелаЗи и на његове наследнике, те да се и њима признаје да као интересенти траже заштиту својих наследних права, јер би вршењем овога права од стране удове њихови интереси били угрожени и окрњени. Другим речима, ово им се право признаје стога што се сматра да право уживања, у оваквој ситуацији, тангира интересе наслед■ика и да је стога баш у духу закона да се даде могућност и на следницима да они заштите своје интересе. Из овога што смо досада изложили, види се да су ова два гледишта јуриспруденције у опречности једно с другим, те да је оваквим двостраним тумачењем законскога текста доведено у питање, које је од ова два гледишта тачно и исправно. Несум њиво, да су оба гледишта узела за основу прописе који говоре о овој материји, али је исто тако тачно, да једно поред другог не може постојати, већ напротив једно друго искључују. На тај начин, имало би бити тачније оно гледиште које је ближе духу и слову закона и уз то одговара више правди и правици. Ако се тако схвати питање признања или непризнања удови њеног удовичког уживања на заоставштини пок. јој мужа, када стоји случај њеног вероломног напуштања, онда се долази до закључка да је друго, данашње, најновије тумачење, по нашем мишљењу гачније и нсправније. У прилог гоме, да је ово друго тумачење боље и тачније, изи лази и из тога факта, што дајући екстензивно тумачење прописнна које тумачи и на које се наслања, не чини никакав уштрб љиховој садржнни п смислу.